-fragmenti dnevnika-
15.03.2025.
Osvanula je tmurna i relativno hladna subota. Juče je bilo 23 stepena i sunce, danas je 13. Sinoć se nije izlazilo, iako su Woodensi svirali u Rebelu. I Sandra i ja ih volimo, ali treba biti odmoran!
Ipak, raspoloženi smo… Uskoro krećemo za Beograd, na studensko-svenarodni skup! Pravimo sendviče i gledamo prognozu… Mala je šansa da u Beogradu padne kiša… Najavljuju oblačno vreme sa najvišom temperaturom do 26 stepeni celzijusa… Odavno već ne verujemo našim meteorolozima, pa smo konsultovali i AcuWeather… Prognoza je slična, sa šansom od 22% za padavine… Ipak se odlučujemo za slojevito oblačenje, a kišobrani staju u ranac… Iznajmili smo kombi, nas osmoro će na proteste!
Vule me zove oko 9:30, kaže on i Dunja u 10:30 dolaze po nas, kupimo Ljubu i Jelku, pa po Maju i Milana na Pezos… Poslednja provera, sve je tu, voda, banane, jabuke, sendviči, kišobrani i pištaljke! Poneo sam i legitimaciju, za ne daj bože!
Vule je po običaju tačan, kupi nas ispred Daltona… Dunja i on su raspoloženi, a i mi smo. Jelku i Ljubu (opet po običaju) čekamo kod Lutrije, ne kasne mnogo! Maja i Milan su tačni i dogovor je da probamo starim putem za BG (Karlovci-Inđija-Pazove-Batajnica)… Možda izbegnemo gužvu… U kombiju je veselo, ne pevamo, nije ekskurzija, ali šale ne nedostaje… Uglavnom sam ja na tapetu, ali ne marim… Dobro mi je.
Ispade da je stari put bio odlična odluka, bez naročite gužve smo došli u Novi Beograd! Sada ide teži deo, pronaći parking! Uspeli smo negde kod stare zgrade Aeoroinženjeringa i tu je nastala i prva zajednička fotografija. Odatle ćemo peške na Brankov most, pa pred skupštinu! I ovde je oblačno i hladno… Promašili su za 13 stepeni!
Krećemo Bulevarom Nikole Tesle, u isto vreme kada i kolona studenata ide Bulevarom Mihajla Pupina… Vidimo ih na raskrsnici, velika kolona, vijore se zastave! Nećemo u gužvu, još ne… Na Brankovom mostu nas čeka ogromna masa ljudi… Napravljen je čep i most prelaze samo male grupe demonstranata… Gužva je ogromna!
Popićemo kafu u TC Ušće i sačekati da se malo raščisti. Sa terase imamo odličan pogled. Vule i Dunja će ipak da pokušaju da prođu most… Krenula je i kiša i narod je raširio kišobrane… Ova kafa je bila odlična odluka!
Prolaz se oslobodio, otprilike u slično vreme kada je i kiša stala… Na mostu smo! „Ko ne peva taj je Ćaci!“ ori se sa svih strana… Vule javlja da ni ne pokušavamo pred skupštinu, oni nisu uspeli… Kaže, toliko nas je da kiša nije pokvasila asfalt! Nalazimo se ispred Moskve… Druga zajednička fotografija! Jako puno sveta… Skandira se, peva, duva u trube „slobodarke“ i pištaljke! Svi oko nas su raspoloženi, nema one „težine“ na koju smo navikli i koja nas svakodnevno okružuje…
Pred Skupštinu, ili na Slaviju? Gde ćemo? Učinilo nam se da je Skupština dobar izbor i pošli smo ka njoj… Masa se već proredila i lako se krećemo, počeo je da pada mrak. Ispred skupštine je gomila sveta, ali može da se prođe… Ne kao „smogovci“ ali u paru, po dvoje se probijamo… Veterani su napravili kordon sa naše leve strane, do skupštine, a sa desne su traktori, policija, ograda i Pionirski park. I neke senke koje nas gledaju iz parka… Ne vidim im oči, u stvari osim nejasnih obrisa tela, ne vidim ništa… Ni koliko ih je, ni kako se osećaju… sa naše strane je veličanstveno! Trube „slobodarke“ su definitivno hit dana!
Redari nas mole da se uputimo prema Slaviji. Krećemo Bulevarom Kralja Aleksandra… Lagano se pravi kolona i prvi put ove subote smo zajedno sa ostalima, jedna celina… Više nije samo nas osmoro zajedno, iako se nismo razdvajali, sad nas je beskonačno!
„Ko ne skače taj je Ćaci!“ se visoko kotira na subotnjoj top-listi, „Pumpaj!“ je malo ispred, ali „slobodarke“ se ne daju! Ljudi su veseli i pristojni… svi sa svima pričaju, svi sve uvažavaju… Izvinili su mi se nebrojeno puta za slučajno guranje u gužvi, ili što su me načepili u masi… Neverovatno! Zaista nije teško biti fin!
Ima nas iz Niša, Čačka, Kladova, Užica… Transparenti pokazuju i Valjevo, Kraljevo, Zaječar!
Prolazimo crkvu Sv. Marka… kada si među desetinama hiljada ljudi žednih slobode, stihovi „svanulo je iznad…“ imaju sasvim drugačije značenje… Vrte mi se po glavi, zapevao bih… Sve ima drugačije značenje: i Tašmajdanski Park, i Vukov spomenik i Pravni fakultet… kod Pravnog smo skrenuli u Beogradsku, pa njom prema Slaviji… Sa terasa i prozora nas pozdravljaju ljudi… I oni mašu zastavama, trube i pumpaju… Otpozdravljamo… „Pumpaj!“ izbija na ubedljivo drugo mesto top-liste…
U Beogradskoj, negde kod raskrsnice sa Njegoševom smo stali… Dalje se ne može… Sve je prepuno ljudi i ispred i iza nas… Pumpa se! „Slobodarke“ jesu pojedinačno glasnije, ali pištaljke preuzimaju prvo mesto na protestnoj top listi… Sve je prepuno zastava, desetak metara ispred mene je zastava Rohana i Belo Drvo – zastava kraljeva Godora! U daljini, možda već na Slaviji, uočljiva je i neizostavna zastava Ferrarija, ipak, najviše je srpskih… Internet odavno ne radi, a nema ni signala na mobilnom… Nema veze, nas osmoro je deo jednog duha i jedne svesti i svi smo zajedno!
Na laganoj nizbrdici smo i koloni ljudi se ne vidi kraj… Pogled puca… Reka ljudi se ulila u Slaviju i predstavlja jedno ogromno more slobode! Ni iza nas se ne vidi kraj… Čoveku bude puno srce! Napune ga sva srca oko vas…
I… tišina… 1.000.000 ljudi je upalilo mobilne telefone i zaćutalo… I naprasno sam prazan… Čuju se samo dronovi koji nadleću Beogradsku ulicu… Ni pas, ni mačka, ni ptica… Čak ni mobilni…
Neki čudan spokoj je zamenio prazninu i doneo mir… Svi ćute… Niko se nije zakašljao, štucnuo, šapnuo… Ništa.. Nije se razvedrilo, ali je izgledalo kao da se 1000 zvezda spustilo na grad!
I odjednom, ponovo „slobodarke“, pištaljke i „Pumpaj!“…
P.S.
Nisam znao da su stanari iz Beogradske ulice sklonili lozinke sa svojih mreža i da je WIFI bio dostupan svima, nisam znao da su otključali stanove, delili kafu i vodu i toalete, nisam znao da iako su u kući, zajedno su sa nama…
Nisam znao, a ni primetio da je tišina trajala 11 minuta, umesto planiranih 15… Nismo znali da je „ispaljen“ „zvučni top“, da su bacane kamenice, da su redari skinuli prsluke… Nisam znao da je oko Pionirskog parka isključena ulična rasveta i nadzorne kamere… Nisam znao ni da se predsednik iste noći obratio „naciji“ i nisam znao da nas je bilo svega nešto više nego na prosečnoj utakmici lige šampiona (107.000)…
Ali sam znao da jedno srce kuca u istom ritmu sa 1.000.000 drugih i da su blizu, da su zajedno i da se poštuju! I da u svakom od tih srca ima mesta i za mene!
P.S.S.
Na retko šta pristajem… jbg, džangrizavi namćor!
Ali pristajem da baš uvek kada zatreba, ponovo podelim srce sa svima vama!
PUMPAJ!