U poslednje vreme baš se mnogo polemiše o podršci tzv. „studentskoj listi“, opozicionom bloku uopšte i na kraju i vladajućoj koaliciji.
Kao i uvek, različiti analitičari (istraživači) nam daju potpuno različite slike raspoloženja birača (ili javnog mnjenja?).
Sva ova različitost se pravda izborom metodologije istraživanja i pitanjima na koja je „relevantan uzorak“ trebalo da odgovori.
No, opšti utisak je, da je koalicija okupljena oko SNS zaustavila pad rejtinga, stabilizovala svoje biračko telo i da se već par meseci nalazi na cca 42-45% podrške.
U svakoj „normalnoj“ demokratiji, ovo je rezultat vredan svakog poštovanja, čak nesporne izborne pobede!
Prosto je, na drugoj strani nikada nije svih 55-58% preostalih birača. Na drugoj strani je konglomerat različitih politika, ideja i principa, često međusobno mnogo više suprostavljenih, nego što li su suprostavljene vladajućoj koaliciji. Na drugoj strani je i ne mali broj neopredeljenih, ili čak potpuno politički nezainteresovanih građana, koji nemaju nikakvu želju da svoj glas (poverenje) daju bilo kome.
Tako je u „normalnim“ demokratijama… ali Srbija već najmanje 12 godina nije „normalna“, a još manje je „demokratija“!
Na strani suprostavljenoj vlasti, zaista se nalazi šarenolika skupina. Od krajnje (ekstremne) levice, sve do okorele (ali ipak ne i ekstremne) desnice.
Na sreću, ta ekstremna desnica je okupljena oko Šešelja, Vacića, Davidovića i ekipe sličnih, u najmanju ruku „opskurnih“ likova, koji podržavaju vlast (mada mislim da je ispravnije reći da vlast podržava njih) i mrze (nisam preterao) opoziciju u bilo kojoj formi, čak i više nego li sama vlast. Kod vlasti je ova „mržnja“ (možda) politički igrokaz, ili pak borba za svaki glas, a možda čak i borba za goli opstanak. Vacić, Šešelj i Davidović mrze iskreno… Sve i svakoga!
No, tekst nije o njima, tekst je o brojevima, odnosno kako doći do skupštinske većine na sledećim izborima… pa da ne dužim!
Potpuno je jasno, da će (ukoliko je bude) „studentska lista“ biti stožer okupljanja građana koji žele smenu vlasti i demontažu sistema ogrezlog u kriminal i korupciju. Nesumnjivo je i da je najbolje rešenje, koje bi dovelo do mobilizacije najvećeg broja „protivnika“ vlasti, da ta „studentska lista“ bude i jedina opoziciona lista na predstojećim (kad god oni bili) izborima. Ovo bi podrazumevalo politički dogovor između svih opozicionih političkih aktera, ali i prepuštanje „kvota“ opozicionim političarima, koji bi (u ovakvom scenariju) morali pronaći svoje mesto na studentskoj listi, dok bi za uzvrat, svi stranački kapaciteti, svake pojedinačne političke partije, bili usmereni ka istom cilju, odnosno ka smeni režima! Jedna lista bi dovela (ili bar mogla da dovede) i do najšire podrške svih javnih ličnosti koje nisu politički organizovane i na kraju i do referendumske, a ne izborne atmosfere! Naprosto, svi mi bi bili u poziciji da glasamo „ZA“ ili „PROTIV“ bez kalkulacija, ili izgovora!
Iskustvo iz Kosjerića (slažem se da nije relevantan uzorak) nam je pokazalo da ovaj scenario, ne samo da je moguć, nego nesumnjivo daje i odličan rezultat! Da l’ je dovoljan za pobedu, pa… nećemo znati, ako ne pokušamo.
U odnosu na ovakvu političku realnost, za očekivati je i da režimske stranke izađu sa samo jednom, širokom koalicionom listom, koja bi okupila sve aktere koji podržavaju vlast (za narod i otadžbinu), izuzimajući samo najveće manjinske stranke.
Na žalost, ovo je ujedno i najmanje realan scenario… Studenti zahtevaju da se političke stranke odreknu svojih predstavnika, te da daju bezuslovnu podršku listi koju će studenti samostalno napraviti i predložiti. Na ovaj zahtev, osim DS-a, za sada niko nije pristao, dok je NDSS otvoreno protiv, iako podržava formiranje studentske liste i njihov izlazak na izbore.
Sledeći scenario je, da protivnici vlasti izađu na izbore u više „kolona“, odnosno sa više izbornih lista. Najčešće se spekuliše (a politički je i najisplativije), sa dve, ili pak tri predizborne liste.
Dve opozicione kolone, podrazumevaju „studentsku listu“ sa jedne strane i „ujedinjenu opoziciju“ kao korektivnu listu sa druge, za slučaj da neko ne želi da glasa za „studente“.
Mišljenja sam (ali ko sam ja?) da ovo baš nije najsrećnije rešenje!
Kao prvo, na „studentskoj listi“ ćemo nesumnjivo imati idejno/politički sataraš, od Jove Bakića do Mile Lompara (nemam informacije ko je na listi, ovo je samo primera radi), pa je potpuno neopravdano imati alternativni opozicioni đuveč, od Radomira Lazovića (ili Pavla Grbovića) do Boška Obradovića (ili Nemanje Šarovića).
U ovoj opciji iskreno mislim da je najmanji problem to što veliki broj levo orjentisanih glasača ne može da glasa za Boška ili Nemanju (i obrnuto), koliko je neobjašnjivo da se Radomir i Boško mogu međusobno dogovoriti da zajedno izađu na izbore, a isti taj dogovor ne mogu postići sa „studentima“. Ovakva situacija bi najviše odgovarala vladajućoj koaliciji, obzirom da je najlakše napraviti razdor među opozicijom i dovesti, ako ne do svađe i podele, a ono (kao i gotovo uvek do sada) demotivacije opozicionih birača i još veće apatije neopredeljenih. Gotovo sva ključna politička pitanja ne bi imala nikakav odgovor (EU, Kosovo, ekonomska politika) već bi sve bilo okruglo pa na ćoše. U krajnjoj liniji, ne mnogo drugačije od politike SNS-a. Naprosto ujedinjeni opozicionari (identično kao i „studenti“) nemaju izbor nego da budu za sve (i za ulazak u EU, i za očuvanje Kosova), ali jednovremeno zbog istog tog neizbora, moraju biti i protiv svega. Ovakva konfuzija ne odgovora nikome, osim vladajućoj koaliciji, da ne kažemo SNS-u.
Srećom, ni ovaj scenario nije baš realan i ne verujem da će do njega doći. Zaista je nezamislivo da Lazović, Obradović, Đilas, Jovanović, Tepić, Aleksić, Ponoš, Grbović i ekipa, naprave bilo kakav dogovor, koji bi iole ličio na bilo šta ozbiljno. Iskreno ne verujem da posle iskustva „Srbija protiv nasilja“ i onog polu-izlaska, polu-bojkota, može da se dođe čak i do takvog dogovora, ali što bi Milorad rekao „politika je čudo“!
Treći put, sa tri kolone, verovatno je najbolja (ali gotovo nemoguća) opcija. Pored „studentske liste“ na opozicionoj strani bi moralo doći do još dva okupljanja. Levog i desnog…
I dok je okupljanje na „levici“ bezmalo izvesno (Lazović, Grbović, Đilas, a u zavisnosti od procene i DS) dotle je okupljanje na „konzervativnoj“ strani nemoguća misija.
Iako su razlike desno orjentisane političke ideje međusobno mnogo manje nego na levoj strani, gotovo da je nezamislivo u istoj koaliciji videti i Jovanovića, i Obradovića, i Manojlovića (Aleksića, Ponoša, Šarovića)…
Ali kad već maštamo… Tri kolone bi biračima ponudile širok spektar mogućnosti, dok bi se sa druge strane, minimizovala mogućnost „bacanja“ glasova. Nezadovoljno i neopredeljeno biračko telo bi u najvećem delu (uključujući i mene) dalo svoj glas „studentima“. Birači sa „jasnijim“ političkim stavovima (ovde je možda ispravnije reći idejno opredeljeni birači) bi svoj glas dali ili „levoj“ ili „desnoj“ listi, dok bi sve tri liste nesporno prešle cenzus (od svega 3%) i nema „bačenog“ glasa! Izbegava se „zamka“ glasanja za Lazovića, Ćutu, Boška, ovoga ili onoga, dok se u svemu održava visoka motivisanost birača, a time i velika izlaznost.
Pažnja vlasti je usmerena na tri potpuno različite liste, na tri potpuno različite politike, gde je jako teško održati fokus napada i dominantnih političkih tema.
Uzgred, morali bi da se brane i od kritike sa tri različite strane. Da brane neodbranjivo (i kriminal, i korupciju, i nadstrešnicu, i litijum, i EXPO, i stadion, i EPS, i EU, i Kosovo, i Rusiju, i Kinu, i Ameriku, i Ukrajinu, Palestinu i Izrael!)
I na opasku da smo protivnici EU, desnica (bez štete po leve i studenske glasove) odgovara, mirne duše, DA, JESMO! Na opasku, vi ste protiv Rusa, levica (ovaj put bez štete po desne i studentske glasova) odgovori, DA, JESMO!
Na isto pitanje, vlast je nemušta!
Naravno da banalizujem, ali poenta je jasna…
Tri opozicione kolone bi verovatno naterale vlast da i ona izađe u najmanje dve (koalicija oko SNS i koalicija oko SPS)… A SPS je voćka čudnovata, posebno sa Ružićem i ekipom mladih lavova oko njega!
Na žalost, Aleksandar Vučić je verovatno u pravu i na predstojećim izborima ćemo imati mnogo više od pet opozicionih lista.
Opozicioni glasovi će se rasuti na sve strane, a D’Ontov sistem je neumoljiv! Na kraju će sa opozicione strane, opet samo ove tri liste (studenti, leva i desna, u bilo kom formatu) preći cenzus, a ostatak je Vučićev…
Voleo bih da mogu da ovaj tekst završim sa NE PRISTAJEM, ali… ko me pita?