Select Page

Pre 8o godina umro je najveći irski pisac, autor “Ulisa” i “Dablinaca”, Džejms Džojs, čovek koji je napisao tek nekoliko knjiga (tri romana, dve zbirke pesma, jednu dramu i jednu zbirku priča), ali je taj ne tako veliki opus iz osnova promenio kako pisanje tako i čitanje književnosti. Njegovo kapitalno delo, kojim je utemeljio moderni roman, toliko je slojevito da se i danas pišu obimne studije kako bi se odgonetnuli svi segmenti romana čija je radnja smeštena u naizgled jednostavnu priču o jednom danu u Dablinu i troje likova koji lutaju tim gradom.

Poslednja Džojsova knjiga “Fineganovo bdenje” tek čeka da bude pročitana, a najmanje dve grupe obožavalaca i poznavalaca Džojsovog dela organizuju grupne seanse i čitaju stranu po stranu u pokušaju da rastumače nepregledne dubine i širine možda najkomplikovanije knjige dosad napisane. “Fineganovo bdenje” objavljeno je 1939., a knjiga pisana više od 15 godina Džojsu će doneti reputaciju izazovnog pisca, teškog za čitanje. Kada su ga pitali zašto je napisao takvu knjigu, odgovorio je: “Da bi kritičari imali šta da rade sledećih trista godina”.

Džojs je napustio tradicionalne obrasce pisanja i uspostavio nove pravce u kojima se književnost i danas kreće, a ponekad i luta. Taj radikalni prekid s tradicijom podrazumevao je osudu tadašnjeg evropskog društva. Tek nekoliko njegovih savremenika uspelo je da shvati Džojsov rad. Ernest Hemingvej i Ezra Paund prepoznali su genijalnost u delima velikog Irca pa su švercovali njegove zabranjene knjige preko granica i okeana. Pošto su prve primerke američki i britanski carinici bukvalno spaljivali na lomači, bilo je poprilično rizično prenositi “Ulisa” preko granice. Hemingvej je, ploveći brodom iz Bresta u Njujork, neprestano pio viski da smiri živce jer je na dnu kofera nosio bocu vina “Chateauneuf-du-pape” i primerak “Ulisa”: “Ako me uhvate, bolje da nose knjigu onog ludog Irca nego moje vino”.

Dablin, Irska

Odiseja Dablinaca

Džojs, rođen 2. februara 1882., život provodi u Evropi seleći se od Pariza, Trsta i Rima do Ciriha. Mada je napustio Irsku 1904., radnja najvećeg broja njegovih dela odvija se u Dablinu i okolini. Prve uspehe postigao je zbirkom novela “Dablinci” (1914) u kojoj je nastojao da dočara i razotkrije moralno posrnuće koje je, prema njegovom mišljenju, početkom veka preplavilo Irsku. Poslednja priča u zbirci “Mrtvi” (po kojoj je Džon Hjuston snimio svoj poslednji film), smatra se jednom od najlepših priča u svetskoj književnosti i najboljim dokazom da je Džojs već s prvim proznim delom postao veliki svetski pisac. Okolina nije mogla prihvatiti kritiku dablinskog društva, te je shodno tome, zbirka “Dablinci” dugo tražila izdavača. Slog knjige je dvaput prerađivan, a urednici su nekoliko puta ucenjivali pisca da promeni ili izbaci deo teksta. Danas, stotinak godina kasnije, neverovatno zvuči da se tadašnjim urednicima reč “bloody” (krvavo) činila sablaznom te da su za objavljivanje knjige dali uslov po kojem se ta reč mora izbaciti.

Sam Džojs bio je opsednut Dablinom i sve što je napisao radnjom je smestio u taj grad. Glavni grad Irske dobro je upoznao još kao dečak, kada je bio primoran da se često seli sa svojom siromašnom porodicom. Verovalo se da bi, u slučaju da nestane s lica zemlje, Dablin mogao da se rekonstruiše prema Džojsovim opisima, a Džejms je bio siguran da će, ako uspe da dopre do srca Dablina, dopreti do srca svakog grada na svetu.

U vreme objavljivanja “Dablinaca” Džojs već završava kratki roman prepun autobiografskih elemenata “Portret umetnika u mladosti” (1916). Ovo delo čitaocima predstavlja odvajanje glavnog junaka od njegove sredine, duhovno emancipovanje od porodice, crkve i zemlje, i definitivno odupiranje spolja nametnutom autoritetu. S poznatim rečima: “neću da služim onom u šta ne verujem”, glavni lik Stiven Dedalus napušta svoju zemlju i odlazi u Pariz da bi, daleko od svoje sredine, “u kovačnici svoje duše” iskovao “nestvorenu svest svoga naroda”.

Pesnici Patrick Kavanagh i Anthony Cronin dolaze u crkvu u Monkstovnu (Monkstown), kočijom kojom su išli po Dablinu tragom Leopolda Blooma, glavnog protagoniste Ulisa – 50 godina nakon što je Bloom prešao grad u romanu Džejmsa Džojsa

sreda, 16. jun 1954.

Nora kao inspiracija

Koliko splet nesrećnih okolnosti može da ide velikom piscu naruku, pokazuje ceo Džojsov životni i stvaralački put, na kome je svaka prepreka izrastala u podsticaj, svaki fijasko vodio u neslućeni trijumf. Izvanredno obrazovanje u elitnim katoličkim školama, a zatim na univerzitetu, omogućilo je velikom buntovniku i ateisti da, za razliku od mnogih istomišljenika, bar uvek zna o čemu govori. Kada je majka u njegovoj 14. godini otpustila služavku, uverena da je ona htela da joj zavede sina, bio je upućen da seksualne utehe potraži na profesionalnom nivou. A kakvu su tek draž imale katoličke ispovesti i kajanja na tom nivou, jasno se vidi na nekim od najživopisnijih stranica “Portreta umetnika”.

Slične sreće bio je i sa ženom. Umesto neke poluobrazovane građanske lutkice, dobio je Noru Barnakl, divnu seljančicu koja je radila kao sobarica u Dablinu i bila toliko zgodna i okretna da su joj poveravali i rad za šankom (Džojsovi savremenici su pisali da nije pročitala nijednu njegovu knjigu). Ona ga je često pitala zašto upropašćava toliku hartiju svojim pisanjem, dok je on u mladosti zabavljao drugove čitajući im njena nepismena pisma. Ali kasnije su ta pisma postala uzor za neke od najvećih stranica njegove proze – završni monolog Moli Blum u “Ulisu”, sav u znaku toka svesti, mešavine percepcija, asocijacija, frustracija, ostvarenih i neostvarljivih želja datih bez interpunkcije.

Tako je žena koja nema nikakve veze s književnošću ušla u tu istu književnost, i to na velika vrata. Radnja “Ulisa” događa se u samo jednom danu, 16. juna 1904. godine, na dan kada je Džojs sreo Noru.

Taj 16. jun među Džojsovim fanovima širom sveta postao je poznat kao Blumov dan (Bloomsday). Turisti i Dablinci toga dana šetaju rutom Leopolda Bluma, jedu i piju u kafanama u koje je on toga dana zalazio, i organizuju javna čitanja “Ulisa”, ponovo analizirajući opus poznatog Irca.

Dablin, reka Liffey, Irska

Naslov kao greška

“Ulis” je pisan u Cirihu, Trstu i Parizu od 1914. do 1921. godine. To ključno Džojsovo delo postalo je jedna od najznačajnijih knjiga u istoriji književnosti. Važno je objasniti dilemu oko imena samog romana pošto se nekada zove “Ulis”, a nekad “Uliks”. Međutim, Džojsov Odisej nije Grk, već irski Jevrejin, i pošto je promenio ime, više se ne zove Odisej, kako su ga zvali stari Grci, niti Uliks, kako su ga zvali stari Rimljani, već Ulis, kako su latinsku varijantu grčkog imena pogrešno izgovarali Englezi, na čijem jeziku je napisana ova knjiga.

“Ulis” je pun različitih nivoa i asocijacija. Najznačajniji i najraskošniji među tim nivoima verovatno je onaj koji je sagrađen kroz preplitanje, paralelizme i kontraste s Homerovom “Odisejom”. Džojsov Odisej – Leopold Blum daleko je od Homerovog junaka isto onoliko koliko su dablinske zagušljive krčme i javne kuće daleko od uzvišenog helenskog sveta.

Džojsova dekonstrukcija mita odvija se na beskompromisan i umetnički plodan način: svaka od Blumovih mahom banalnih dogodovština ima svoj pandan u nekoj od veličanstvenih Odisejevih avantura, i time Džojs ubedljivo pokazuje u šta je mit pretvoren u savremenom svetu. Nema više heroja, nema više podviga koji pomeraju granice čovekovih sposobnosti i dosega njegovog saznanja.

Odmah nakon što je 1922. mala izdavačka knjižara “Shakespeare & Co” objavila u Parizu prvo izdanje “Ulisa” u skromnom tiražu od hiljadu primeraka, roman je u zemljama engleskog govornog područja bio zabranjen, a irska štampa krenula je u napad. Džojs je optuživan za modernizam, individualizam, kosmopolitizam, formalizam, pornografiju, a divljanje Iraca posmatrao je s bezbedne udaljenosti. Njegovim sunarodnicima naročito je smetalo što je cinično ismevao dve najveće irske sile i svetinje – crkvu i naciju. Tako su ga se na kraju odrekle kolege, prijatelji, pa čak i sestre. Zemljaci mu nisu oprostili ni kad je umro. Džojsovoj sahrani u Švajcarskoj 1941. nije prisustvovao ni domar irske ambasade.

“Ulis” je od početka privlačio pažnju književnih laika, malo zbog mode, malo zbog psovki, a najviše zbog seksa. Ne samo da svako poglavlje romana odgovara drugačijem književnom postupku, filozofskoj disciplini i homerskoj avanturi, već svaka epizoda odgovara i posebnom telesnom organu i bavi se posebnom erotskom tehnikom.

Jezički vir

Dejan Novačić, dobar poznavalac i Džojsovog dela i Dablina, grada u kome trenutno živi, kaže da je “Ulis” težak za razumevanje i objašnjava:

– Ne nasedajte na loše pogovore i priču o tome da Džojs opisuje “običan dan u životu običnog čoveka”. Niti je dan običan, niti su to događaji opisani u knjizi – osim ako vam žena, poput Blumove, svaki dan ne nabija rogove ili ako dnevno ne sahranjujete bar po jednog prijatelja i ne završavate svako veče u javnoj kući, gde pronalazite mrtvog sina i iskupljujete sve grehe ovog sveta. Forsiranje Džojsovog romana traje još od kad je Ezra Paund, nakon što mu je Džojs poslao prvi tabak na čitanje, zapisao u svoj dnevnik: “Ništa ne razumem, ali je odlično!”. Na kraju je Džojs morao da nacrta šemu za tumačenje i bar donekle objasni šta je pisac hteo da kaže. On, uostalom, i nije pisao za čitaoce, već, kako je skromno govorio, za “sledbenike” koji će “vekovima rešavati skrivena značenja romana”. Piščev savet bio je kratak: “Ako želiš da shvatiš ovu knjigu, moraš joj posvetiti čitav život”. Zahvaljujući napornom radu generacija štrebera i njihovim tumačenjima i anotacijama, danas je čitanje “Ulisa” dečja pesma u odnosu na jezički vir koji je usisao čitaoce prvih izdanja. Naravno, knjiga se može čitati i bez priručnika, kao što se i pekinška opera može gledati bez poznavanja referenci i konvencija kojima se služi. U oba slučaja sve je super, samo ništa nije jasno.

O čemu se, zapravo, radi? “Ulis” je roman o tome kako je reklamni agent Leopold Blum jednog jutra u Dablinu nahranio mačku, odneo ženi doručak u krevet, ispržio sočan svinjski bubreg za sebe i otišao u grad, odakle se, nakon dugog lutanja i niza neobičnih avantura, vratio kući. To je i priča o mladom pesniku Stivenu Dedalusu, koji je tog dana napustio kulu u kojoj je živeo, da se nikad više u nju ne vrati. Stiven, koji dan provodi u pijančenju i razmišljanju o majci, Šekspiru i smislu istorije, na kraju zaglavi u javnoj kući gde ga Blum spasava od batina i odvodi u svoj dom da se okrepi šoljom kakaoa, nakon čega Stiven odlazi u noć, a Blum leže pored svoje žene Moli. Blumova žena je pevačica koja čitav dan provodi u krevetu, gde doručkuje, ruča i večera, prima ljubavnika, čita neki petparački roman i na kraju, u čuvenom monologu, kada joj kao pred smrt kroz glavu prolaze slike iz prošlosti, u mislima izgovara misteriozno “Da!” i utone u san. Kroz reči, misli i halucinacije tri glavna lika, ali i desetina drugih, i kakofoniju glasova različitih naratora i jezika, “Ulis” opisuje Dablin i sve ostalo što je Džojsu bilo važno pre, za vreme i nakon 16. juna 1904. godine.

Balkan i Džojs

Dok je većina njihovih zemljaka odlazila u Englesku i Ameriku, Džojs i Nora otišli su na Balkan. Cilj im je bio Trst. Međutim, izgleda da su se previše zadržali u vagon-restoranu pa su greškom sišli s voza već u Ljubljani, gde su prespavali noć na železničkoj stanici. Džojs je slabo video, Nora je bila mamurna pa su ujutro opet ušli u pogrešan voz i tako završili u Puli.

– Prema tumačenju slovenačkih i hrvatskih teoretičara književnosti, to je imalo presudan uticaj na mladog pisca iz Dablina. Srpski džojsolozi kažu da je sve to bez veze i da nije ništa prema uticaju koji je na Džojsa imao jedan Srbin na privremenom radu u Njujroku. Taj je imao malu štampariju gde je štancovan časopis “Mala revija” u kojoj je “Ulis”, dok ga nisu zabranili, izlazio u nastavcima. Štampar je bio iz okoline Pirota. Budući da nije mogao platiti radnika, sam je slagao slova, a pošto je slabo znao engleski, napravio je čitav niz tipografskih grešaka koje su kasnije izazvale tridesetogodišnji tekstološki rat između Amerike i Nemačke – objasnio je Novačić.

Tokom tridesetih godina Džojsovo finansijsko stanje se poboljšalo. Ali to to ne znači da ga je pratila sreća: stara bolest, gubljenje vida, sve je više napredovala, a ćerka Lucija doživela je nervni slom kao prvi simptom šizofrenije, od koje će uskoro oboleti. Kasnije će je bez velikog uspeha lečiti i Karl Jung. Džejms Džojs je umro 13. januara 1941. u Cirihu.

Dragan Stojanović