Foto: imdb.com
Povremeno gledam liste na kojima su rangirani filmovi po već nekom kriterijumu. Iako sam svestan da to nije staza za trčanje, da se kvalitet filma ne može meriti, ne mogu da odolim. Nije to neka opsesija, ali s vremena na vreme zavirim u poneku listu. Tako sam naleteo na listu koja je silno obećavala. To je spisak najboljih filmova svih vremena britanskog filmskog časopisa „Sight & Sound“. Časopis izlazi od 1932. godine, a izdaje ga Britanski filmski institut (BFI). Poznavaoci kažu da je to jedna od najuglednijih filmskih publikacija na svetu.
I tako listam spisak koji su nazvali „The Greatest Films of All Time“ i sve ide kako treba, reklo bi se tu je ono što i očekujete: Čaplin, Tarkovski, Felini, Ford, Vels… I onda na prvom mestu – šok. Rediteljka je Chantal Akerman, a film „Jeanne Dielman, 23 Quai du Commerce, 1080 Bruxelles“. Delo iz 1975. je rađeno u francusko-belgijskoj koprodukciji.
Nisam gledao sve filmove s liste, na kraju ima ih preko 200, to bi bilo nerealno, ali mi je bilo neobično da nisam nikad čuo za rediteljku, a o filmu i da ne govorim.
I naravno, bacim se na pretragu. Nekako pronađem film. Pripremim se i kad se sve smiri sednem da ga gledam. I prođe 201 minut. I ništa. Žena živi u velikom stanu, zove se Jeanne Dielman, kako kaže naslov. Takođe iz naslova znamo i tačnu adresu gde žena živi i to sa sinom tinejdžerom. Sam naslov filma sugeriše običnost, svakodnevnost, skoro pa ništavnost. Jedna obična beznačajna adresa ne može ništa da nam kaže.
Ona je udovica. Ona svaki dan kuva, čisti, ide u nabavku, druži se sa sinom, ali vrlo uzdržano i distancirano. Mi sve to gledamo, čini se, u realnom vremenu. Niko tu ne priča, skoro da nema dijaloga. Svi su udaljeni. U tačno određeno vreme, tačno određenog dana u nedelji, nju posećuju muškarci. Ona s njima obavi seks, oni joj plate. Ni tu nema mnogo priče. Sve je i dalje uzdržano i distancirano. Nju kao da ništa ne dira, ništa je se ne tiče. Ona je tu, postoji, sve radi kako se mora uraditi, ali kao da nije prisutna.
A onda počinju da se pojavljuju pukotine, sitne pukotine koje možda i ne primetite. Rutina počinje da se raspada. Svakodnevnica se urušava. Dešava se nešto što se nikada nije dogodilo. Prvo joj se prekuva krompir, potom joj iz ruke ispada četka, onda su tu raskopčan ogrtač, čak i mašine otkazuju rutinsku poslušnost, bankomat ne radi. Raspad spoljašnosti nam govori o unutrašnjem raspadu. Da će sistem početi da puca i da će na kraju pući može se nasluti iz jednog detalja koji se uporno ponavlja. U jednoj od soba stalno se kroz prozor probija plavo rotirajuće svetlo. Moguće da je to policija ili hitna pomoć, nije ni važno. Ali to svetlo koje se u pravilnim razmacima pojavljuje i nestaje nam nagoveštava pukotinu koja će se kad-tad pojaviti.
Nakon jednog seksualnog odnosa Jeanne Dielman mirno ubada makazama klijenta u vrat. Nakon ubistva ona, onako umrljana krvlju, seda za sto i mirno gleda u ništavilo.
U tih 200 minuta rediteljka nam prikazuje ženu - žrtvu patrijarhata, samo je to teško videti iz prve. Tek kada se malo odmaknete i pokušate da razumete zašto ste gledali sve to, tu dosadu, tu besmislenu rutinu možda vam padne na pamet i druga ideja, ali mi se čini da film govori o snazi patrijarhata koji je tu i kad nije prisutan, da je žena naučena da radi ono što je dobila kao zadatak od muškarca, da je toliko terorisana, sigurno psihički, a možda i fizički, da više ne može izaći iz tog kruga, da je naučena da trpi i da radi to što joj rečeno, čak i kada nema ko da je kazni. Iz toga se drugačije ne može izaći osim samoubistvom ili ubistvom. To su zapravo simbolički činovi, a ne pokušaji da se reši problem. Ovaj film je feministički, jer junakinja odlučuje da uradi ovo drugo. Ona to radi bez strasti, nakon, može se reći brutalnog ubistva, ona nije uznemirena, ne trese se, ne dešava se ništa, jer je to bio čin oslobođenja od patrijarhata, brutalan, ali ipak simbolički.
Tako se na prvom mestu čuvenog filmskog časopisa našao film koji mnogi ne bi stavili ni u prvih 100 na listama najboljih filmova svih vremena. Ta odluka uopšte nije besmislena. Možda bi se moglo reći da je besmisleno praviti liste koje liče kao jaje jajetu, liste na kojima se menja samo raspored „izvođača“. Ako ništa drugo, hvala im što su nam otkrili neverovatan film. Valjda bi tome sve te liste i trebalo da služe.
By Gasitis
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.