Abbas Kiarostami – Close up

Na početku filma vam se uvek čini da iranski reditelj Abas Kjarostami (Abbas Kiarostami) gaji čudne ideje, da snima nešto komplikovano, nešto što je teško razumeti. Gledate, a niste sigurni šta se zapravo dešava. Gledaoci s jeftinijim ulaznica ne mogu reći da je to neko sranje, već su se uputili u tematiku, znaju da gledaju jednog od najvećih u istoriji kinematografije, a možda čak gledaju i film koji su svi proglasili za remek-delo. Iz te zamke se najčešće izlazi pričom o uglovima kamere, glumi, nejasnim granicama između stvarnosti i fikcije, odnosno dokumentarnog i igranog filma…

Ako se malo više potrudite, ako razmislite i ako ne gledate detalje već se bavite celinom, paradoksalno, nećete otkriti tajne komplikovanog, zamršenog sveta, sveta koji nikada do kraja neće biti otkriven, koji je možda nemoguće razumeti. Ništa od toga. Umesto lavirinta iz koga se ne može izaći, otkrićete nešto vrlo jednostavno, nešto toliko bazično da je svakome moglo pasti na pamet, da je i prosečni reditelj ko od šale mogao snimiti film o tome. Ali, iz nekog razloga, to niko nije uradio osim Kjarostamija.

Sve ovo važi i za njegov film „Close-Up“ iz 1990. godine. Mnogo toga je napisano i rečeno o ovom filmu. Ipak, čini se da je Kjarostami želeo da nam kaže nešto o potrebi ljudskih bića da budu umetnici. Kao da hoće reći da smo svi umetnici, da smo svi sposobni za umetnost, da je umetnost u svima nama. To što svi mi nismo umetnici nema veze s našom unutrašnjom potrebom za stvaranjem, već ima veze samo s lošim spoljnim okolnostima.

Ipak, nisu se svi predali. Umetnici koji nisu dobili priliku da to pokažu sebi i svetu ostaće zauvek neshvaćeni, dok drugi nikada neće odustati od toga da pokušavaju da ostvare svoje pravo na to da budu umetnici, jer to svakako jesu, samo još uvek nisu izrodili umetničko delo. Takav je i glavni junak filma „Close-Up“. On je mlad, veliki je filmofil, a posebno voli i poštuje velikog reditelja Mohsena Mahmalbafa.

A onda mu se, slučajno, u javnom prevozu ukazala prilika da ostvari svoj umetnički potencijal. Dok se vozio busom u ruci je držao scenario Mahmalbafalovog filma „Biciklista“, žena pored njega je videla naslov, rekla mu je da voli taj film.

Umetnička dela nekada nastaju u trenutku, čini se slučajno, ali su zapravo dugo pripremana u autorovoj glavi. Tako je naš junak u tom trenutku smislio umetničko delo koje je dugo planirao, ali nije znao kako će na kraju biti realizovano. Rekao je ženi da je on reditelj i to ne bilo koji, već Mohsen Mahmalbaf glavom i bradom.

Mladić hrabro ulazi u projekat. Uvlači ženu iz autobusa i njenu porodicu u pripreme oko snimanje budućeg filma. Naime, ubeđuje ih da će svi oni glumiti u njegovom (Mahmalbafijevom) najnovijem filmu.

To je ujedno i radnja fiktivnog dela fiktivnog filma koji gledamo, a koji je režirao Kjarostami. Tu je i dokumentarni deo fiktivnog filma. U tom delu se sudi mladiću jer je prevario porodicu. Sve izgleda kako pravo, autentično suđenje.

Suđenje je ujedno i deo umetničkog projekta samog mladića. On je smiren i na pitanja sudije i svedoka odgovara kao pravi umetnik. On nikoga nije hteo da prevari. I sud i porodica na kraju to shvataju i opraštaju mu. Nakon suđenja mladić izlazi na ulicu gde ga dočekuje pravi Mahmalbafi. Reditelj na kraju odvozi našeg junaka kući.

Ne samo da je neko kome umetnost nije suđena postao umetnik, već je u projekat uključio i druge umetnike koji nisu imali priliku da bar malo porade na svojoj umetnosti. Kao i mnogim veliki umetnicima i njemu je suđeno zbog dela koje je stvarao. A samo je hteo da bude umetnik. Članovi porodice odustaju od suđenja, jer su i oni hteli da budu umetnici, jer to jesu. Kada su to osvestili spora više nije moglo biti.

Svi glumci u filmu glume pod svojim pravim imenom i prezimenom. Niko nije glumac i svi su glumci. Događaj koji opisuje Kjarostami je stvaran. Sve lokacije su autentične. Život je umetnost, umetnost je život. Svi mi smo umetnici, samo su neki uspeli nešto i da stvore.

Kada sudija pita našeg junaka zašto je izabrao da oponaša reditelja, a ne nekog glumca, on ogovara pitanjem: „Zar reditelj nije i glumac“.

Svi nekada glumimo, jer smo svi umetnici, zar ne?