Pogrešio sam. U naslovu prethodnog teksta postavio sam pitanje – teorijsko. Ubrzo sam dobio odgovor; stvarnost mi je odgovorila. Pitao sam zašto u Srbiji nema protesta, a dobio sam odgovor – evo ti protesta. U toku je najveći protest protiv Vučića i svega što njegova vlast predstavlja. Protest jeste inspirisan masovnim ubistvima, ali jasno je da je usmeren protiv vladara i njegovog nedodirljivog dvora.
Vladara i pratnju sve je to duboko pogodilo. Ne bi toliko lajali da im je sve ravno. Protest protiv nasilja doveo je do novog talasa verbalnog nasilja, zasad.
Priznajem da me je preplavio talas optimizma, nade, ponosa i želje da sve ovo uspe. Nažalost, drama iz prethodnog teksta ostaje. Ideja i dalje nema, utopija nije zamišljena, ali ljudi koji šetaju beogradskim ulicama nekako prizivaju i nove ideje i utopiju. Ljudi hoće da misle o boljem svetu, to im je u prirodi. Intelektualci su tu da tu energiju, tu želju, pretvore u teoriju, a političari bi trebalo da sve to sprovedu u delo/praksu.
Problem, dakle, ostaje. Strepnja nam je veća od nade. Ako Vučić uspe da neutralizuje ovu reku ljudi, ako uspe da povrati toliko voljeni rejting, bojim se da ćemo svi upasti u tešku depresiju. Da ćemo ući u psihičku dubiozu iz koje se teško izlazi. Trebaće nam konzilijum psihijatara da se izvučemo iz bedaka. Ne govorim samo o onima koji ne podržavaju Vučića već i o ljudima koji su nominalno za njega, koji, na kraju, uvek zaokruže njegovo ime, bez obzira na to biraju li predsednika mesne zajednice ili poslanika u velikoj skupštini.
Na kraju protestne balade mora doći politika. Neko mora pobediti Vučića, a kako je on omnipotentan – praktično, samo se za njega glasa – dovoljno je da izgubi u jednom gradu, u jednoj opštini, a najbolje bi bilo da se to desi u nekoliko velikih gradova. Bez te pobede, sve je bačeno niz rijeku.
Možda opozicija i ne treba da učestvuje na izborima koje nudi Vučić, jer to je svakako besmisleno. Možda treba da se usredsredi na pet ili deset gradova; neka bude i celih dvadeset, to je pitanje procene. Opozicija mora (mora, ne „trebalo bi“) da uspostavi kontrolu nad svim biračkim mestima. Mora dovesti ljude svuda gde je to moguće, pa i više od toga. Mora imati ljude i oko biračkih mesta. To je najvažniji opozicioni posao. Ako izračunaju da mogu braniti dve opštine, neka se bace na te dve opštine, ako je reč o sedam gradova… Sve ostalo mogu predati bez borbe, jer je borba uzaludna ako ostavite koze da čuvaju kupus.
Čini mi se da će uništiti energiju protesta ako ne budu pažljivo rukovali ljudstvom koje u ovom trenutku imaju na raspolaganju. Čuvari kutija biće čuvari protesta.
Idealno bi bilo da se uzme Beograd. Već su ga jednom uzeli, ali se Dragan Đilas odrekao te pobede. Nemamo pojma zašto.
Ovde sledi obespokojavajuće pitanje: Ko je prava opozicija? Ko neće izdati? Treba li postaviti malo strože kriterijume ili sve strpati u jedan koš?
Kome je dosadilo da se bori protiv čudovišta pa sad planira da mu se pridruži? Kako je pisao Niče: „Onaj ko se bori s čudovištima mora paziti da sam ne postane čudovište. Ako dugo zuriš u bezdan, bezdan takođe zuri u tebe“. Je li Đilas predugo zurio u čudovište?
Stav da niko iz opozicije nije dovoljno dobar zapravo je pozicija dvostruke negacije, što znači da se tako sve predaje Vučiću. Vladar Srbije namestio je sve kockice. Sve je posložio kako njemu odgovara. Zato treba biti oprezan. Stvarnost je uredio tako da svako može postati čudovište, jer skoro da nema druge tačke u koju možemo zuriti – on je svuda oko nas, a možda i u nama.
Zato je važno razumeti ko je opozicija koja stvarno hoće da ga skloni, a ko su njegovi igrači. Vučić uvek ima dve varijante, pa je tako i ovom slučaju. Tu su stranke/pokreti/pojedinci koje je sam stvorio i postavio da budu „opozicija, dok mu se oko nogu mota i veći broj stranaka koje nije on stvorio, ali čiji su lideri i članovi uvek spremni da otrče po štap koji im je on bacio.
Priznajem da je teško razdvojiti pravu opoziciju od onih koji šene na gazdin zvižduk. Videli smo da je politička doslednost varljiva kategorija, kao neko nestabilno, klimatski poremećeno leto. To je problem koji provereno originalni opozicionari moraju rešavati u hodu. Kao ekipa u seriji „The Walking Dead“. Kad god moraju doneti odluku o tome da li da prime nove članove ili da ih oteraju, rizikuju, strašno rizikuju. U prvom slučaju mogu primiti ludake koji će ih pobiti i pojesti, a u drugom se može desiti da se odreknu dobrih ljudi koji bi im pomogli i spasli im život. To je jedna od ključnih tema serije, ali, nažalost, to je važna tema i u srpskoj politici.
Utisak je, a i iskustvo je pokazalo, da prava, profiltrirana opozicija treba da se postavi u dve kolone. Uslovno rečeno, levu i desnu, liberalnu i konzervativnu, prozapadnu i proistočnu. Ta dva pola treba da odrede „oficire za vezu“, ljude koji će koordinisati te dve kolone, a neće biti izloženi javnosti, jer ko može raditi s Vučićevićem i mašinerijom za mlevenja mesa na leđima.
Možda je dobra ideja da jedan krak opozicije kidiše na Vučića, dok drugi govori o rešenjima. I onda samo treba da promene uloge. I tako nekoliko puta. Možda bi bilo dobro da se izbegavaju teme koje mogu delovati kao tiha podrška Vučiću (Crna Gora, Kosovo). Možda treba obustaviti međusobne napade. Možda ogromne građanske proteste treba pretvoriti u politički artikulisan program. A možda svi mi koji nećemo da zurimo u bezdan treba da se iselimo iz ove zemlje. Zasad su sve opcije otvorene.