Aleksandar Reljić 

Fotografija: Dragutin Savić 

Razgovor sa Aleksandrom Reljićem, pankerom, novinarom i pre svega autorom dokumentarnih filmova u kojima preispituje traumatičnu prošlost i sadašnjost Balkana, počeli smo temom koja uopšte nije aktuelna, ali se ispostavilo da je odredila pravac kojim će ići naš sagovornik. Sasvim slučajno priča je počela prisećanjem na čuvenu Žutu kuću. Novosadsku, ne albansku. Mada karijera Aleksandra Reljića pomalo liči na poznate američke biografije u kojima se nabrajaju skoro neverovatna zanimanja sada poznatih glumaca, reditelja, novinara, priča o Žutoj kući je pomogla da shvatimo da njegova dosadašnja profesionalna priča i nije tako disperzivna.

Reljić je bio gitarista u bendu Generacija bez budućnosti, kako sam kaže, dovoljno je samo izgovoriti taj naziv pa da svima bude jasno da je reč o angažovanoj grupi. Novinarstvo, ako se radi kako treba, što je ovde sve ređa pojava, takođe podrazumeva društvenu angažovanost.

– Dokumentarci su tako došli kao logičan nastavak cele priče, jer snimanje takvih filmova podrazumeva i multimedijalnost, i muziku, i pank stav… sve što sam naučio pre toga. Takođe, uvek sam bio fokusiran na pojedinca, a ne na kolektiv. Sve se sklopilo u snimanje filmova o neuralgičnim tačkama našeg društva – priča Reljić.

Ali, pre svega je bila Žuta kuća. Tu je formiran stav o svetu, formirane su etičke norme, antiratni angažman, ljubav prema muzici…

– Za mene je Žuta kuća deo odrastanja, u svakom smislu. To je bilo mesto gde su se skupljali ljudi koje smatram novosadskom elitom, tako sam ja doživljavao ljude koji su dolazili iz rokenrola, umetnosti i uopšte, iz drugačijeg i urbanog. Tu su bile Boje, Obojeni program, slikari, Suba… ozbiljna garda je tu dolazila. Što se mene tiče ta je ekipa definisala Novi Sad. To je jezgro grada. U Žutoj kući sam i radio. To je bilo moje prvo radno mesto. To smo zvali „flaš gordon“, jer sam, je l’ da, skupljao flaše, bio sam klinac od 15, 16 godina. Stav koji je tu kristalisan je i moj životni stav koji se prožima i u profesiji i u životu u svakom smislu. To je bunt, sloboda, urbani milje, progresivni stav –  priča nam Reljić.

Sve to je završeno sa raspadom zemlje. Stara Žuta kuća je već bila zatvorena za našeg sagovornika kada je počeo rat.

– Iako je bila tu, iako smo tu izlazili, više to nije bilo to. Postala je popularno mesto za izlazak. Nisam to voleo, puštanje muzike, di-džejeve… Nije to moj senzibilitet, niti je to senzibilitet tog mesta. Klub je potom zatvoren da bi, kako to kažu, pod okriljem noći, bio srušen. Tek kada je srušena, nastala je najveća žal za Žutom kućom. Druga bitna stvar za moj razvoj takođe je vezana za raspad Jugoslavije, tada sam formirao vrlo jasan antiratni stav. Važna je činjenica da su ljudi oko mene, u to doba mog odrastanja, bili sposobni za vojsku baš kada su počinjali ratovi u Jugoslaviji početkom devedesetih. Ti ljudi su bežali kako ne bi bili poslati na front, jer nisu želeli da pucaju na prijatelje. To je za mene bilo važno, to me je formiralo, pre svega u razumevanju politike, u pacifizmu, antiratnom stavu. Masovno bežanje od mobilizacije, posebno u Novom Sadu, i u Vojvodini, za mene je bilo jako važno – zaključuje Reljić.

Aleksandar Reljić: Pojedinac vs kolektiv.

Film Enkel (Unuk)

Snimanje dokumentaraca je logičan nastavak ukupnog interesovanja našeg sagovornika kako za muziku, umetnost, tako i za aktivizam, novinarstvo… Sve se tu sklopilo u jedan izraz. Najveću pažnju je privukao njegov film Enkel (Unuk). Kaže da je slučajno naišao na priču o Rajneru Hesu, unuku SS komandanta Aušvica Rudolfa Hesa i preživeloj logorašici iz tog istog logora, Evi Mozes Kor. Rešio je da snimi dokumentarac.

Rajner Hes u Novom Sadu.

Rajner Hes u Novom Sadu

– U Unuku me zanimala ta priča o potomku jednog od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva, koji je ipak samo potomak s velikim teretom. Kao i o devojčici koja je u Aušvicu podvrgnuta eksperimentima.

Eva je imala deset godina kada je deportovana u Aušvic, tamo je zajedno sa sestrom blizankom Mirjam, bila podvrgnuta laboratorijskim eksperimentima doktora Jozefa Mengelea. Kada je Rajner shvatio šta je njegov deda radio u ratu, pobegao je od kuće i prekinuo sve odnose s porodicom. Eva i Rajner su upravo u Aušvicu potpisali zavet o zajedničkom nastupu u borbi protiv rasizma, antisemitizma i ksenofobije. Eva je i simbolično usvojila Hesa kao svog unuka.

Rajner Hes u Novom Sadu.

„Da li je to moguće?“

– Većina dokumentaraca koje sam radio su nastali iz pitanja koje sam sebi postavljao: „Da li je to moguće?“. Izgleda da nije moguće da to ljudi rade jedni drugima, ali se brzo uverite da je i te kako moguće. Tako sam 1998. otišao na Kosovo, da vidim da li je moguće da se dešava sve što nam pričaju. I bio sam šokiran, u svakom smislu. Priština je bila sve samo ne grad. Bila je pustinja u kojoj se nije moglo slobodno kretati. Danas je džungla, a tada je bila pustinja. Na ulicama nije bilo nikoga, samo su vrane letele iznad nas. Ideš centrom, nema nikog, ne lete ni vrapci, ni golubovi, već neke vrane. Najveći šok sam doživeo kad su se tokom demonstracija u Prištini na ulicama svađali Srbi i Albanci čije je Kosovo. To smo snimali. Između njih je bio kordon. Kad su videli mikrofon svađa se još više rasplamsala. Ništa nije bilo moguće, a sve se dešavalo. Bilo je strašno – priseća se Reljić.

Priča nam i kako je sa britanskim novinarima ušao u selo Tusile (Tushile) u oblasti Drenica na Kosovu. To je, kaže, bio poduhvat.

– Otišao sam tamo sa žutim kadetom beogradskih tablica. Mogli su nas pretvoriti u prah jednom zoljom. U tom selu su se skupljale izbeglice. To me zanimalo. Pravio sam se da sam novinar iz Bugarske. Radio sam za agenciju Beta, a to je bilo kao „Bulgarian telegraf agensi“. Možda može da prođe. I prošlo je. Uspeli smo da uđemo i snimimo reportažu iako smo mogli da završimo u nekoj rupi. Srećom, to se nije dogodilo.

Aleksandar Reljić: Pojedinac vs kolektiv.

„UN lead on“

Poslao je jednu ideju za dokumentarac na festival Romskog filma u Berlinu: tamo su je prihvatili, ali još uvek nije realizovana. Sve je još uvek na nivou ideje. Radnja se takođe odvija na Kosovu.

– To je strašna priča koju bih voleo da uradim. Priča je o trovanju olovom romskih izbeglica na Kosovu. Kada je NATO ušao na Kosovo 1999. Romi su bili meta Albanaca, pored Srba čija je vojska napustila tu teritoriju. Neke porodice su pobegle na sever Kosova pa ih je UNMIK naselio u kampove koji su smešteni u okno rudnika Trepča. Oni su se jadni svi otrovali olovom. Živeli su u toj prašini. Onda je 2002. UNMIK konstatovao da je napravio problem, ali i posle 20 godina od priznanja da je urađeno nešto pogrešno Ujedinjene nacije ne rešavaju problem tih ljudi. Tek nakon deset godina su raselili kampove, ali deca i dalje trpe zbog toga. Našao sam devojčicu koja ima 50 mikrograma olova u krvi, a već je pet mikrograma ozbiljan problem.

Procena je da je 800 miliona dece otrovano olovom u celom svetu. Ujedinjene nacije apeluju na mnoge da reše taj problem, a oni sami to ne rade u slučaju Kosova. Te ljude treba obešteti, treba im plati lečenje. Kampovi jesu raseljeni 2012., ali treba rešavati strašne posledice. Reljić planira da snimi taj film i već ima naziv: „UN lead on“ (lead je olovo na engleskom, a fraza „lead on“ bi se mogla prevesti kao „preveslati nekoga“, „prevariti“).

Aleksandar Reljić: Pojedinac vs kolektiv.

Kovid dokumentarac

Takođe priprema i kovid dokumentarac. To su priče ljudi iz celog sveta, Reljić je zvao ljude da se snimaju mobilnim telefonom, da se snima šta rade dok su zatvoreni.

– Tražio sam da snime svoju priču, nešto kao unutrašnji monolog. Imam dosta snimaka. Recimo, imam snimak nekog Amerikanca koji vozi bicikl pored vinograda. Ne radi, ne školuje se, samo vozi bajs. Neki klinci u Belfastu su zatvoreni u kuću pa su iz dosade snimali antologijske scene iz velikih filmova. To je neverovatan irski humor. Potom je tu i slikarka s Kosova, 30 godina je živela na Islandu. A onda se posle toliko vremena vratila na Kosovo i uletela u zatvaranje. Našla se u agoniji. Radila je slike na staklu, to je snimala i to mi je poslala. Bubnjar, Italijan iz sela pored Bergama, gde je na početku bio najveći haos, snimao je sebe kako vežba. On je bubnjar metalac, koji ne može da dođe do bubnjeva, već udara u sve što ima u kući, tako vežba. Imam možda i previše materijala pa se nadam da ću uskoro sve sklopiti u celinu koja će ispričati kovid priču pojedinaca, a ne samo priču o statistici i virusu – zaključuje Reljić.

Dragan Stojanović

Foto: Dragutin Savić