Film Amadeus Miloša Formana toliko mi se urezao u pamćenje da ga skoro znam napamet, a i gledao sam ga možda desetak puta pa bi bilo čudno da se ne sećam. Razlog za pamćenje su, ipak, neverovatne scene koje se upisuju duboko u sećanje, naročito jer idu zajedno s pažljivo probranom Mocartovom muzikom. Kombinacija moćnih scena i genijalne muzike ne „isparava“ tako lako.
Miloš Forman nije hteo da napravi biografski film, iako je ispričao ključne tačke iz kompozitorovog života. Reditelj je ispričao priču o pobuni protiv boga. Pobunio se (Salijeri, pripovedač u filmu) upravo onaj koji je sve radio kako bi odobrovoljio tog boga, posvetio mu ceo život, molio se, mislio ispravno, radio ispravno, išao polako korak po korak ka cilju koji je bog odavno odredio… Za uzvrat nije tražio mnogo, samo dar da pravi muziku, ne bilo kakvu muziku, već da ispsuje note u slavu istog tog boga kome je bio toliko posvećen. I sve je bilo u redu. Bog mu je vraćao tačno koliko je tražio. Ekvilibrijum je uspostavljen i svi su uživali u njemu. A onda se, jednog dana, pojavio neko ko huli na boga svim svojim bićem. Neko koga bog ni ne zanima, niti se trudi da mu udovolji. Tom istom neotesanom seljačiću (Volfgang Amadeus Mocart) bog je dao beskrajan talenat. Bog je govorio kroz Mocarta iako ovaj nije ni nameravao ništa da uradio za tvorca.
Zato Salijeri donosi odluku, ne samo da okrene leđa bogu, već i da mu se osveti tako što će uništiti njegovo delo, njegovo prikazanje za zemlji. Osvetiće se bogu tako što će ubiti Mocarta. U velikom finalu Salijeri planira da naruči od Mocarta božansko delo: Rekvijem, misu za mrtve, potom da ubije autora i da onda ukrade delo i da celom Beču i svetu predstavi kako je on napisao poslednji pozdrav Amadeusu.
Ideja dovoljna za jedan od najvećih filmova u istoriji kinematografije.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.