Najumnija žena

Istraživač i biograf Ljiljana Vuletić u knjizi „Život Anice Savić Rebac“ kaže da je Anica, uz Isidoru Sekulić i Kseniju Atanasijević, najučenija srpska žena, koja je iza sebe ostavila impresivan intelektualni opus i priču o samoubistvu.

– Anica Savić Rebac bila je na samom vrhu one najuže intelektualne elite ne samo u srpskim koordinatama. Neki istaknuti evropski intelektualci svrstavali su je, pred Drugi svetski rat, u dvadeset najumnijih ljudi svog vremena koji bi mogli da spasu civilizaciju, a Jovan Dučić je ocenio da će njeno delo kritika prećutati, ali samo zato što niko ne bi umeo da o tome kaže pravu reč – piše Vuletić.

Anica je bila jedan od najboljih poznavalaca starogrčkog jezika na ovim prostorima, uz neizbežnog Miloša N. Đurića. Anica piše značajne studije i eseje: Antička estetika i studija o književnosti, Pretplatonska erotologija, Florentinske noći, Helenski vidici, Aleksa Šantić: iz Hajneove lirike, Emil Verharn, Tomas Man i Čarobni breg, Šeli i univerzalni lirizam, Tomas Man i problem umetnika, Jovan Dučić, Milutin Bojić, Svetozar Ćorović, Milica Stojadinović Srpkinja, a tu je i zbirka pesama „Večeri na moru“. A u posleratnom periodu veliku pažnju posvetila je izučavanju Njegoševog dela. Na engleski i nemački prevodi zamršeni tekst „Luče mikrokozme“. Njeno klasično obrazovanje, poznavanje antičke književnosti i prevođenje učinili su je jednom od najvećih intelektualnih veličina na ovim prostorima. Čaršiji to nikako nije odgovaralo pa je jednostavno zaboravljena.

Pesnik Ivan V. Lalić ovako piše o njenom delu: „Aničini eseji su cenjeni u jednom relativno uskom, stručnom krugu, izvan kojeg su gotovo nepoznati (ili zaboravljeni). Iznenađuje da taj fini, lucidni, obrazovani duh nije imao znatnijeg odjeka u ovoj sredini. Ova književnost se ne može lišiti njenog dela, a da time ne bude besmisleno osiromašena“.

Novosadska mezimica

Anica je rođena 1892. u građanskoj porodici u Novom Sadu, njen otac je književnik i prevodilac Milan Savić, majka Julijana je domaćica.

Anica je bila novosadsko mezimče koje su mazili i na kolenima cupkali čika Jova Zmaj i Laza Kostić. Francuski, nemački i engleski još kao dete naučila je da govori kao maternje jezike, a u četrnaestoj godini objavila je svoj prvi prepev Šelija. Njen otac Milan Savić, sekretar Matice srpske i prevodilac Geteovog „Fausta“, sve je činio za svoju jedinicu samo da ona dobije što bolje obrazovanje, „samo da se njen talenat razvija“.

Anicu je zanimao samo jedan muškarac – čika Laza Kostić. Milan Savić je, inače, pomagao Lazi onda kada ga je ceo svet odbacio i sve je činio da Matica objavi njegova dela, pa je Laza bio najbolji prijatelj porodice i Aničina tajna ljubav, opsesija njenog ranog devojaštva. Veliku tajnu za koju nije znala ni njena mama Julka, koja je mislila da prati sve Aničine poglede, čuvala je devojčica od svih.
Laza Kostić je pažljivo, gotovo očinski pratio razvojni put svoje male štićenice, a Uroš Predić je osećao da se na ispoljavanje ženske darovitosti gleda s podozrenjem, da u tom fenomenu ima nečeg opasnog, nečeg što se može okrenuti protiv njegove ljubimice. Svoju brigu je podelio s Aničinim ocem. Verovao je ipak da će se Anicom ponositi „sve srpstvo, a diviće joj se, nadam se, i van srpstva“.

Na univerzitetu u Beču Anica studira klasičnu filologiju. Posle studija se uključuje u moderne evropske kulturne tokove, sarađuje s brojnim svetskim intelektualcima – Tomasom Manom, Ludvigom Radermaherom, Hansom Lajzegangom, Rebekom Vest. Vredna i uporna gospođica Rebac nije u Beču uživala kao druge gospođice. Nije se ona zanosila ljubavima, kolačima i plesovima, već je svoju strašnu i neutešnu žalost zbog Laze ublažavala druženjima s profesorom Radermaherom. U dugim i čudnim, običnim ljudima i veselim gospođicama nerazumljivim zanosima, predelima i pričama iz stare Helade, pronalazila je ona sav smisao svog mladog života. Profesor Radermaher bio je jedini muškarac koji je posle čika Laze uspeo da razume njene olimpske zanose i hiperborejska interesovanja, njenu stravičnu žeđ za tajnama grčke i rimske mistike i ezoterije.

Hram E u Selinu na Siciliji, poznat i kao Herin hram. Hera – boginja žena, braka, porodice i porođaja u starogrčkoj religiji i mitologiji.

Zaboravljanje stvarnosti

Međutim, Anica je zaboravila sve te starije muškarce kada je upoznala Hasana Repca, Srbina muslimanske veroispovesti iz Mostara. Hasan je na Sorboni diplomirao orijentalne jezike. Pre toga bio je komita, dobrovoljac u balkanskim ratovima, sa Srpskom vojskom prelazi Albaniju. Hasana je Anica srela sasvim slučajno. Neki kažu da je to bilo u Parizu. Ogroman i žovijalan, kako su ga njegovi savremenici opisivali, Hasan je bio načelnik u muslimanskom odeljenju Ministarstva pravde. Ranije je taj dinarski gorštak, poput Mustafe Golubića i drugih srpskih, mladobosanskih rodoljuba muhamedanske veroispovesti, prošao ratnu školu vojvode Tankosića. Bio je jedan od onih srpskih komita, četnika koji su u „Zlatnoj moruni“ uz duge čibuke i prevrelu rakiju, u duhu najbrutalnijih svedočanstava poljskog plemića, srpskog aristokrate Stanislava Krakova, prepričavali svoje avanture s južnih balkanskih gudura. Hasan je, po nekim navodima, bio jedan od onih srpskih bojovnika koji su jezdili Kosovom, Metohijom i negotinsko-kumanovskom granicom noseći na kopljima glave arbanasko-turskih dahija, sveteći se za ubijenu srpsku decu.

– Hasan će ovaploditi Aničine najskrivenije vizije i u njemu će ona pronaći vezu između ahilejske uzvišenosti i hiperborejske nedokučivosti. Nikada Anica nije otišla ni na večeru u Pen klub ili na bilo koji skup, a da njen Hasan, kao ogromna senka, nije bio uz nju. Takva bračna odanost i vezanost provocirala je u književnoj čaršiji više prezira i ogovaranja nego klasičan književni blud i razvrat. Ali, Anica nije marila za to, već je razrešila svoj problem tako što je zaboravila na stvarnost – piše Isidora Bjelica u knjizi „Tajni život slavnih Srpkinja“.

Balkanska mistika

Primadona vojvođanske intelektualne scene i zvezda pariskih i raznih evropskih salona stigla je s Hasanom 1930. u Skoplje. Hasan je tamo postavljen za upravnika muslimanskih vakufskih imanja, a ona za nastavnika gimnazije i honorarnog asistenta na fakultetu.

– Najbolje čuvana tajna iz ovog perioda govori da su Anica i Hasan svoj projekat „boga od stvarnosti“ pojačali opijatskim iskustvom. Tek tu će Anica razumeti zadimljene ambijente „zlatnomorunske zavere“, tu će se suočiti sa suštinom balkanske mistike koja transcendira epohe, etnose i religije, tu će uz Hasana razumeti liniju spoznaje koja ničeanski započinje kod Zaratustre, nastavlja se u trakijsko-makedonskim misterijama da bi eksplodirala kroz dionisijske svetkovine jer će zapravo tu, u autentičnom poprištu tračanskih paganskih narkotičkih opijumskih rituala, koji su presudno uticali na antičke misterije i bahanalije, Anica razotkriti suštinu kontinuiteta balkanskog psihodeličnog osećanja sveta – piše Bjelica.

Pećina Devetaška u Bugarskoj

Posle Skoplja, Hasan i Anica kratko su živeli u Vrnjačkoj Banji, a potom su se preselili u Beograd. Na početku beogradskog života sve je išlo kako treba. Komunisti su odmah po završetku Drugog svetskog rata postavili najpametniju Srpkinju na pravo mesto, postala je vanredni profesor Univerziteta u Beogradu na predmetu Istorija rimske književnosti i latinski jezik. Tu je dobila prave mogućnosti za svoj opsesivni rad, prevode, prepeve, pesme, filozofske tekstove.
Međutim, na Beogradskom univerzitetu Anica Savić Rebac nije dočekana raširenih ruku. Na Katedri za klasičnu filologiju zatekla je kolege Miloša Đurića i Milana Budimira. Iako su vrlo dobro upoznati s njenim impresivnim opusom, međunarodnim ugledom, obojica se odnose prema njoj kao prema nekome ko je na Beogradski univerzitet doveden, ko je ušao na mala vrata, političkom prečicom. Anica je jedina profesorka u tom periodu.

Najavljena smrt

Iznenadna smrt njenog bolesnog muža Hasana i njeno obećanje da će odmah za njim u smrt, napravili su od nje trač partiju godine. Anica, po prirodi asocijalna i sasvim okrenuta svom antičkom svetu punom kipova i iracionalnih ljubavi, dala je mužu obećanje da „bez njega neće živeti“. Pošto je Hasan umro, ona je ostala potpuno sama, a Beograd vrlo zainteresovan za to kada će ona ispuniti obećanje. Anica je, sedeći sama u mraku svog i Hasanovog malog stana, okružena slikama Laze Kostića i njegove nesrećne ljubavi, gospođice Dunđerski, razmišljala šta da uradi.

Svi su čekali njenu smrt ili, bolje rečeno, svi su je priželjkivali. Iz zabave, iz intrige, radi uzbuđenja. I oni koji nikad nisu čitali njene pesme, i oni koji nikad nisu listali njene prevode, i oni koji nisu ni čuli za njene estetičke tekstove – čekali su njenu smrt ili, bolje rečeno, zahtevali su je od nje. Kako to Vinaver piše, ona je neuspešno prerezala vene jedanput, što je pojačalo pritisak i prezir javnosti. Po starim i prašnjavim knjigama i ezoterijskim spisima, po jeresima i dogmama i mističnim doktrinama, ona je tražila dokaze i putanje za susret s Hasanom na drugom svetu.

Iste noći kad je Hasan umro, Anica je prerezala vene, ali samoubistvo nije uspelo jer je sebi dala injekciju morfijuma što je usporilo krvarenje. Od namere nije odustajala: čitala je literaturu o antičkim samoubistvima. Prijatelji su je odvraćali, ali je ona svoje uverenje branila argumentima antičkih koncepcija o samoubistvu, a posebno ideju da će „mudrac sam sebi oduzeti život radi spasenja otadžbine i radi prijatelja, i ako ga obuzme suviše jak bol, bilo zbog osakaćenosti, bilo zbog neizlečive bolesti“. Anica je bila opsednuta idejom dobrovoljne smrti. Potpuno se posvetila imperativu dobrovoljnog napuštanja života.

Neposredno pre nego što će se ubiti hicem iz pištolja, Anica Savić Rebac obavila je sve formalnosti u vezi s grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom… Sastavila je testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj…

Kad je Beograd zaćutao

A onda je rešila da napravi rođendansku zabavu i da na nju pozove sve one koji su „zahtevali njenu smrt“. Na rođendanu je, kako svedoci u sećanju drže, Anica bila vesela, kikotala se i prkosila i, kao uvek, išla oko njih laganim korakom. Svi su bili zapanjeni. Još jednom je beogradskoj čaršiji demonstrirala svoja znanja, sve ih uz osmeh ispratila i ujutru se, metkom ispaljenim u srce, ubila. Čaršija je sada bila potresena, čak ljuta. Smrt tako preterano ozbiljna uništila je trač. Osećaj iščekivanja i zabave je nestao. Ona je to ipak uradila i ostavila im je i belešku kao komentar na neizbežnu rečenicu: „Vidiš da je bila luda“.

– Ono što činim, činim iz uverenja u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je takoreći zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode… – pisala je Anica u oproštajnom pismu.

Beograd je zaćutao. A onda su počeli novi tračevi. Jedni su tvrdili da se ubila po kabalističkom obredu tačno izračunavši sat i minut u kome mora da se ubije da bi se spojila s Hasanom, drugi su pominjali Horacija koji se tako ubio za svojim mecenom kome je, takođe, dao zavet.

Pohvale nad grobom

Andrić se setio Lukrecijevog samoubistva posle ljubavnog napitka. Akademik Miodrag Ibrovac držao je posmrtni govor u kome je pominjao veliki antički mit o supružanskoj ljubavi Filemona i Baukide i rekao:

– I nad grobom Hasana i Anice, iz njihovog pomešanog praha, nići će, kao nekad u Frigiji, lipa i hrast, ili kao u našoj narodnoj pesmi, jela i bor, i šumoreći preplitati grane.

Mrtva žena ponovo postaje omiljena, kao devojčica, ponovo se priča o njenim talentima i blagostima. Mrtva, još ne dobija priznanje da je „baš pametna“, ali se spominje uz odobravanje njena erudicija. Jedan njen prijatelj tvrdi da je Crnjanski rekao da je Aničina tragedija u tome što je verovala da bi bilo mnogo manje radosti u ovom svetu kad ne bi bilo Praksitelovog „Hermesa“, a da je to verovala u Srbiji u kojoj 90 posto intelektualaca nije čulo za Praksitela.

Mezimče čika Laze i čika Jove, ponos Srpske Atine i verovatno najpametnija Srpkinja svih vremena otišla je u smrt dobrovoljno za svojim Hasanom. Ono što se u toj jezovitoj romantičnosti uvek zaboravlja jeste da je beogradska čaršija povukla obarač u ovoj ljubavnoj priči.

Dragan Stojanović