U trećoj smo godini rata na teritoriji Ukrajine, a nemamo pojma o čemu je tu reč. Nesporno je da znamo da se tamo vodi rat, da se vodi na nekoj teritoriji koja se zove Ukrajina. Vrlo oskudno. Sve ostalo je sporno. Na počeku je bilo sporno i da li je to rat, ali nekako smo isplivali iz te dvojbe, pa smo se posle dve godine razaranja ipak dogovorili da se tamo vodi rat.
Prvo je sporno ko s kim ratuje. Dok jedni tvrde da je Rusija napala Ukrajinu, drugi kažu da je to rat između Rusije i kolektivnog Zapada. U trećoj verziji gledamo građanski rat. Na početku to i nije bio rat, već neka intervencija, kao da se, recimo, gasi požar. Onda kažu da nije važno ko je koga napao. Nismo valjda deca pa da se svađamo oko toga ko je prvi počeo, vele osmi ili već koji.
Na globalnom planu, rat je doprineo tome da se svet dodatno polarizuje. To znači da su druge države preuzele od SAD deo moći, da sad i one igraju bitnu ulogu na planetarnom nivou. To nije loše; svakako je bolje od globalne centralizacije. Samo treba misliti o tome da se moć u potpunosti ne prelije na drugu stranu. U tom slučaju, plakali bismo za američkom „čvrstom rukom“. Svakako, balans moći može biti dobar za nas male, naravno, ako umemo pametno da igramo (videti pod „Tito“).
Rat u Ukrajini takođe je pokazao da su krajnja desnica i krajnja levica vrlo slične. I jedni i drugi s velikom strašću mrze NATO i Zapad, pa onda, posledično, moraju da brane rat. Levičari to pakuju u razne oblande, ali zaključak je isti: Rusi imaju pravo da napadnu Ukrajinu – jer tako ratuju protiv NATO-a. O desničarima i podršci ratovima i huškanjima ne treba trošiti reči. Uvek su „za“, osim kad njih bombarduju. Onda je to zločin kakav nije nikad viđen.
Globalna konfuzija pak nije ništa u poređenju s haosom koji se pravi ovde, u zemlji Srbiji. Ovde se samo smišljaju razne teze kako bi se opravdao – rat. Evo nekih „ideja“ o kojima se naklapa bez prestanka.
NATO je hteo da uđe u rat s Rusijom, pa je nekako to i postigao. Ukoliko Ukrajina nije napala Rusiju, mada se i to može čuti, onda je zaključak da je NATO naterao Rusiju da napadne Ukrajinu. Ta teza je fantastična. Što onda nije naterao Rusiju da uđe u NATO? Iako su oni koji izgovaraju ovu tezu u debelom paradoksu, a to su i levi i desni, ne smeta im da je brane s ludačkom energijom. Desničari koji rabe ovu tezu veliki su fanovi Rusije i Putina. U Srbiji tu zemlju i tog čoveka uzdižu na nivo božanstva, i upravo tad upadaju u čuveni paradoks. Da li bog može napraviti beskonačno visok zid? Naravno da može. Da li ga može preskočiti? Ako ga može preskočiti, a može, jer je on svemogući bog, onda nije napravo dovoljno visok zid. Dakle, ne može napraviti beskrajno visok zid. Kako god okrenete, bog ostaje bez moći. Naravoučenije: ako je Putin toliko moćan, kako ga neko može naterati da uradi bilo šta, pa i da napadne Ukrajinu, a istovremeno ga ne može naterati da potpiše neki ugovor sa NATO-om.
Druga teza kaže da Putin ima pravo da napadne Ukrajinu. Pre svega, kaže se da ima istorijsko, a potom i moralno pravo. Tu se onda ređaju silni argumenti koji se svode na princip „krvi i tla“, kao i na pravo da se reaguje, jer je ruska manjina na istoku Ukrajine bila maltretirana na razne načine. Ne moramo ulaziti u raspravu, samo treba da se zapitamo šta bi bilo kad bi taj princip počeo da se primenjuje bilo gde. Turska tako može napasti Kinu, jer je odnos Pekinga prema Ujgurima zaslužio jedan opsežan rat. Ne postoji pravo na rat, ne postoje okolnosti u kojima je rat opravdan.
Na kraju, nacisti su osvajali susedne države kako bi spasli svoje manjine od uništenja. Teza o pravu na rat posebno je opasna na Balkanu. Pa tu bi svako svakog mogao napasti u bilo kom trenutku, jer ima istorijsko, a potom i moralno pravo. Nije potrebno nabrajati primere, ima ih beskrajno.
Tu je još jedna teza – NATO nije poštovao dogovor da se ne širi na istok. Ova teza zvuči razumno i racionalno. Bar je zvučala na početku, a budući da Rusija nije napala Finsku, nekako je pala u drugi plan.
Tu je i neverovatna teza koja glasi: nije važno ko je prvi počeo. Drugim rečima, nije važno ko je žrtva, a ko agresor. Sve mu to dođe na isto. Ne razumem što onda toliko pričamo o tome da su nas Osmanlije porobile i držale u ropstvu pet vekova, ili o napadu Austrijanaca u Prvom svetskom ratu. Kao da je bitno jesmo mi napali njih ili oni nas. Hajde da se ne ponašamo kao deca.
Mislim da ne mogu dalje. Za dve godine i još nekoliko meseci čuo sam dovoljno besmislica za ceo život. Sve imaju za cilj da odbrane ni manje ni više nego rat. Sve izgovaraju pripadnici naroda koji je grdno najebao u raznim ratovima. Jedna od nacionalnih priča glasi: šta bi bilo s nama Srbima da nismo toliko ginuli u ratovima? Pa sledi zaključak: bili bismo evropska sila. Dakle, neko koga je rat ubogaljio smišlja sumanuta opravdanja za rat. Iracionalna mržnja prema Zapadu i iracionalna ljubav prema Rusiji i Putinu guraju nas još dublje u crnu rupu. Gravitacija nas sabija u tačku, a sve što ostaje jeste čuđenje i pitanje: kako to da nam ovako loše ide? S obzirom na to kako i šta branimo – ne ide nam loše.