Priču o Bahovim Goldberg varijacijama možemo početi sa grofom koga je mučila nesanica. Bahov učenik pokušava da napiše uspavanku za grofa Hermana Karla fon Kejzerlinga, ruskog ambasador, ali mu ne ide. Koliko god da je pokušavao, pisao i svirao, grof ne može da zaspi. U nedostatku inspiracije učenik piše svom učitelju i traži pomoć. Traži muziku koja će biti izvođena pored grofove spavaće sobe, traži muziku koja će pomoći ambasadoru da zaspi. Delo mora biti optimistično i opuštajuće.
Izgleda da je Bahu to bilo dovoljno da napiše jedno od najvećih dela u istoriji klasične muzike.
Tu priču nam je ostavio Johann Nikolaus Forkel, muzički teoretičar i autor biografije o Bahu. Možda je Forkel sve ovo izmislio ili pak neko pre njega, da bi objasnio njegovu genijalnost, kako Bah komponuje, lako, brzo i efektno.
Bah je bio plodan u svakom smislu: deca, kompozicije – dvadesetak dece i više od hiljadu dela (neki kažu da ih ima oko 1.500). Uz to je radio u strogo zadatim formama, okvirima. Na tom „malom prostoru“ je pravio čuda, menjao muziku iz temelja. Veliki inovator u vrlo strogoj formi. Umeo je da se prilagodi. Bahova muzika ni danas nije prevaziđena. Deo je svakog od nas, nalazi se u svim muzičkim pravcima. Ima i onih muzičara koji su to razbili i stvorili novu muziku, atonalnu koja je sve osim vraćanja kući. Od posla muzičara, tačnije orguljaša i čembaliste, stizao je glavni kućni prihod. Ali Bah kao da nije bio svestan da on stvara istoriju, da formira buduće muzičare, određuje pravac muzici…
U kući je imao ceo jedan orkestar, svi su svirali. Od Bahove dece, imamo četiri kompozitora koji su za života bili možda i poznatiji od njega (Vilhelm, Karl, Johan Kristof i Johan Kristijan). Bah je nažalost dugo bio zaboravljen. Bah je pratio druge muzičare, njihov rad, imao uzore i inkorporirao to u svoju muziku. I to ga takođe čini velikim, jer Bah sve vreme komponuje za crkvu, tačnije više različitih crkvi a da to pritom ne zvuči toliko zatvoreno, kruto i odbojno.
Svako ko je pisao o Goldberg varijacijama zaključio je da je u pitanju jedno od najvećih i najuniverzalnijih dela u istoriji muzike. Bahova genijalnost se ogleda i u tome što je delo stvarao dok glavni instrument za njegovo izvođenje nije ni bilo napravljen, bar nije dostignuta zadovoljavajuća forma. Stoga je danas umetnost izvoditi njegovo delo, a naročito kada morate improvizovati tako da delo koje je napisao za čembalo ima efekat koji nam danas omogućava klavir. Danas se klasična muzika ne može zamisliti bez klavira. Taj instrument Bah nije imao dok je pisao Goldberg varijacije. S obzirom da je čembalo instrument na kom ne možete proizvoditi zvuk koji će da traje i bude opuštajući, vi ste praktično hirurg bez svetla, monitora i sa pogrešnim skalpelom. Znači, startna pozicija da napravite uspavanku je vrlo nezahvalna. Bahov zadatak je bio da smisli kako će note ići i proizvoditi taj momenat trajanja, uživanja, dečjeg trčanja po travi. Bah je morao sve to da poznaje, jer nije imao klavir. I u tome se i ogleda njegov blistavi um. Um koji je sve to razumeo i napravio delo o kom se već 300 godina raspravlja i reinterpretira.
Jedno od genijalnijih izvođenja Goldberg varijacija „potpisuje“ pijanista Glen Guld. A danas kao preporuku možete poslušati mlađeg stručnjaka za Goldberg varijacije, izraelskog pijanistu Romana Rabinoviča. Još kao mladi talentovani pijanista punio je Karnegi, Muzej Metropolitan, Kenedi centar u Vašingtonu, velike sale u Parizu, ali i u mnogim drugim gradovima širom sveta. Roman Rabinovič je jevrejskog porekla, a upravo se Jevreji ubrajaju među najveće pijaniste na svetu. Gotovo da nema liste bez pijanista jevrejskog porekla, na nekim su samo oni, plus Franc List.
S druge strane, Romanovi roditelji drže časove klavira. Tako da je već kao jako mali počeo da svira. Rahmanjinov, Betoven, Čajkovski, Stravinski, Prokofjev, birajte sami. Za izvođenje ovakvih dela na klaviru je nesumnjivo neophodno znanje i virtuoznost. Pritom Romanovo izvođenje ovih dela je vrlo emotivno i živopisno. Omogućava vam da budete sami sa sobom i pustite misli da teku dok vas njegovo izvođenje hipnotiše. Romanovo meditativno stanje dok svira vrlo brzo se prenosi na slušaoca.
Roman je pijanista koji muziku ne doživljava strogo, već naglašava i njenu emotivnu stranu. Tako je i njegovo izvođenje Goldbergovih varijacija ne samo uspavanka, već i muzika koja vas emotivno angažuje. Bahovo izlaženje iz strogih crkvenih formi prijalo je mladom pijanisti, pokrenulo ga je u novom pravcu.
Na kraju nam ostaje da zaključimo da iza Bahovog genijalnog komponovanja i Romanovog izvođenja mora da stoji veliki trud i znanje. Ne verujem da je sve došlo samo kao inspiracija. Za stvaranje preko hiljadu dela, od kojih se ne zna koje je lepše i kome se više diviti, stoji posvećenost i duboko promišljanje. Možemo možda pozavideti Bahu koji je radio posao koji ga je upisao u istoriju.
Iako je delo vrlo smirujuće i opuštajuće, razigrano, dok ga slušate nekako vam je žao da zaspite i propustite sve te divne melodije koje je Bah napisao. Bah je pravi virtuoz prepun finesa, a upravo to nam je Roman prelepo dočarao.
Poslušajte koncert ovde.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.