Splet sličnosti kultura naroda Balkana posebno je vidljiv u kulturnom, odnosno, folklornom nasleđu. Kroz pesme, igre, nošnje, posebno graničnih etničkih područja, jasno je vidljivo jedinstvo nasleđa bezmalo svih naroda Balkana. U ovom konglomeratu, čini se da ni pripadnost različitim crkvama, ili čak potpuno različitim religijama, ne remeti zajedničku estetiku, a čini se čak ni etiku naroda Balkana. Ispravnije je pričati o (recimo) hercegovačkoj kulturi, nego o srpskoj, hrvatskoj ili muslimanskoj (sada bošnjačkoj) kulturi u Hercegovini. Splet igara, pripovedanja, pa čak i nošnji je toliko sličan (ili identičan?) da se razlika vidi više u interpretaciji mikro zajednice koja je prezentuje, nego u interpretaciji etničke zajednice kao takve. Iako slična, interpretacija nasleđa je sličnija među trebinjskim Srbima i Hrvatima, nego među graničnim crnogorskim i hercegovačkim Srbima. Identična je interpretacija nasleđa dubrovačkih Srba i Hrvata, potom bokljanskih Srba i Hrvata, ili pak ulcinjskih Srba i Albanaca. Bugari smatraju da je Marko Kraljević i njihov veliki junak, dok Srbi Sabinjanin Janka (Janoša Hunjadija) ne vide van sopstvenog nasleđa.

No, da li je sve ovo dovoljno za zajednički identitet? Da li je zaista svest o naciji nastala tek nastankom nacionalne države, ili je ipak sve to bar malo drugačije? Da li su zaista elite bile nesvesne nacionalno-identitetskog i počele da stvaraju identitet tek nastankom modernih balkanskih država, kroz škole i udžbenike?

Čini se, bar gledajući sopstvenu istoriju (potpuno svestan da se radi o istoriji podela), da je upravo identiteska i nacionalna svest elita, bila ne samo potpuno formirana, već i jasno usmerena na očuvanje identiteta i nacije, kao uslova za buduću, željenu državu.

Ne upuštajući se u najverovatnije slična iskustva ostalih balkanskih naroda (mada ne primećujem ozbiljne nehrišćanske zajednice van „srpskih“ zemalja) čini se da je do osmanskog osvajanja srpski nacionalni identitet možda i bio upitan. Van plemićikih i crkvenih krugova (kmetovi zaista nigde nisu bili nosioci bilo kakvog identiteta) ga verovatno nije ni bilo, ali dolazak Otomanskog carstva, upravo u narodu (fukari i raji) stvara (ili učvršćuje) jasan i nesporan nacionalni identitet.

Ovo jesu vekovi trpeljivosti i suživota svih sužanja (bez obzira na identitetske razlike) pod Osmanlijama, ali takođe i vekovi odricanja samo i zarad identitetsko-nacionalnog. Toliko identitetskog da je i hrišćanska crkva „pristala“ na zaštitnika ognjišta (slavu), na Đurđevdan (đurđic) kao najočitije pagansko, odnosno predhrišćansko-identitetsko nasleđe. Vukovi su prihvaćeni uz Svetog Savu, a Lazar Hrebljanović u narodu uzdignut u cara. Miloš Obilić je mera vrline, a Marko Kraljević mera karaktera. Ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga. Ova i ovakva mitologizacija identiteta (pagansko-hrišćanski konglomerat), primetna je još samo u engleskom identitetskom nasleđu (vitezovi kralja Artura, gospa od jezra i Modred). Slučajno, mada potpuno imperijalno nastrojeni, identitetski i sami Englezi su izolacionisti. Doduše, oni prihvataju različitosti u svoj identitet (zato i jesu imperija), ali sopstveni ne dovode u pitanje, čak ni zarad Ujedinjenog Kraljevstva, Velike Britanije, Komonvelta, pa ni Evropske Unije, ili anglo-saksonskog amerikanizma.

Različitosti Balkana jesu male, granice jesu nejasne, klerikalizam jeste prevladan, ali je različitost nacionalnog identiteta duboko utkana u svaku poru Balkana, u svaki kamen, u svaku njivu, u svaki hrast, baš (ili možda jedino?) iz razloga što ga nisu stvarale elite, već se rodio u masi. Možda zato (ili baš zato) što je jasno izmišljen (mitologizovan) ni ne može biti racionalizovan niti se može zameniti jugoslovenskim ili balkanskim. Zasigurno može postojati uz balkanski, ali se nikako ne može utopiti u njega. Neprihvatanje spleta različitosti, odnosno negacija identitetske posebnosti ne vodi novom, zajedničkom identitetu, već upravo suprotno, otporu i relativizaciji zajedništva.

Tek potpuno priznanje posebnosti, uz potpunu slobodu interpretacije iste, može dovesti do trpeljivosti, pa potom do kompromisa, kao uslova za zajednički identitet. Iako u neverovatnoj prednosti novog sveta (ne samo u smislu potpuno novog i gotovo nenaseljenog kontinenta, već i nepostojećeg opterećujućeg kolektivnog nasleđa konkretnih zajednica) i samo američko iskustvo nam pokazuje, da tek prihvatanje osnovnog nacionalnog identita pojedinca i zajednice u kojoj bivstvuje (Irac, Italijan), može dovesti do Amerikanca irskog porekla, Afro-Amerikanca, ili Hispano-Amerikanca, pa potom i samo Amerikanca.

Lepota različitosti Balkana ne samo da ne sme biti negirana, već je upravo ona tačka na kojoj se može graditi ideja od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana. Upravo kroz uvažavanje i priznanje različitosti identiteta, a ne insistiranjem na jednom, moguće je postići zajednički identitet u kome će biti zadovoljena inividualna svest konkretne zajednice. Pa ćemo dan Sv. Patrika (ili Đurđevdan-đurđic) obeležiti svi zajedno, neko kao sjajnu žurku i zabavu, sa potocima piva, a neko kao krsnu slavu uz sveću i slavski kolač.

Možda upravo zato što pokušava da spoji najsuprostavljenije identitete, albanski i srpski, uz katalizator makedonskog, odnosno severno-makedonskog identiteta, koncept Otvorenog Balkana predstavlja prvu ideju mira ne nudeći jedan, već priznajući (odnosno ne otvarajući pitanje, što je dosta za svaki početak) sva tri identiteta. Koncept zasnovan na slobodnom protoku ljudi i roba, u trenutku napetih, kako međudržavnih i unutardžavnih, tako i nacionalnih odnosa, projekat otvoren za sve zainteresovane države Balkana, predstavlja veliki iskorak ka miru, ili je možda ispravnije reći pomirenju. Sa pretpostavkom skorijeg priključenja Crne Gore (čiji je interes u svetlu poslednjih previranja očigledan) i srednjeročnog priključenja BiH (koja ako ostane van integracionih tokova nema nikakvu perspektivu, čak ni kao protektorat), ovaj koncept omogućava direktnu saradnju privrede, bez upliva države i politike. Pritom se akcenat, odnosno inicijativa u realizaciji koncepta prepušta preduzetničkom duhu, a ne političkom interesu. Razmišljati van političkog interesa, odnosno delovati u poslovnom (zajedničkom) interesu, vodi najdivnijoj stvari koju čovek može da ima – razumevanju, a razumevanje neminovno oprostu. Ili, što bi Marko rekao, ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi…

Pogledajte i druge Lava LAB tekstove ovde.

Boško Orlić

Pročitajte drugi deo:

← Mi, narodi Balkana… (2. deo)

Pročitajte treći deo:

Mi, narodi Balkana… (3. deo) →