Odgovor na pitanje zašto naša muzika nije postala globalni fenomen – dao je Damir Imamović, iako nije ni odgovarao na njega. On je shvatio, u punom kapacitetu, da muziku koju je jedna generacija zatekla i potom usvojila kao vrednost, kao tradiciju – nije važno u kojoj formi – treba prihvatiti kao deo sopstvenog izraza, ali da je isto tako treba tumačiti u ključu sadašnjeg trenutka, u skladu s aktuelnim čitanjem društveno-kulturnih kretanja.
Kad se ta muzika, koja je do nove generacije došla spakovana u celovit paket, protumači i interpretira u duhu sadašnjeg vremena, dobijamo nešto novo. To novo nije nastalo ex nihilo, već stoji na ramenima prethodnika, ali ga je nova generacija tako pročitala i interpretirala da se lako može inkorporirati u postojeći spektar identiteta. Ako ništa drugo, ostavljen je prostor da se to dogodi.
Tako nastaje nešto novo. Istovremeno, tako nastaje i tradicija. Tradicija je nešto novo što postaje vredno tek posle nekog vremena. To znači da su nove generacije zavrtele nov krug. Tako je nastao bluz. Iz pesama robova na poljima pamuka, koji su to doneli iz Afrike i tamošnjih muzičkih formi. Nova generacija je, dalje, reinterpretirala bluz, pa je nastao rokenrol, koji je onda izrastao u autohtoni muzički izraz, što samo znači da se i sam dalje mogao tumačiti…
Dve druge opcije vode nas u ekstrem. Prvo, striktno držanje tradicije, uz naglasak da se tu ništa ne sme dirati, i drugo, pokušaj stvaranja potpuno nove muzike. Stvaranje dela koja nemaju nikakvo uporište u bilo čemu što je bilo pre sadašnjeg trenutka.
Na ovim prostorima nismo imali priliku da slušamo umetnike koji su dostigli te visine, koji su dostigli zen i stvorili nešto novo iz nečeg starog. Koji su, na kraju, stvorili muziku koja je istovremeno tradicionalna i autohtona. „Rolingstounsi“ su odličan i uspešan primer. Posebno ako se posmatra tradicija iz koje su potekli i tradicija koja su postali.
Bilo je kod nas tih spajanja koja su uspela da pređu granice države (kako god da se zvala), ali to što su povukli iz prošlosti i to novo – zapravo su bile dve različite tradicije koje su voljom autora spojene u celinu. Drugim rečima, nije izniklo ništa autentično, već su sabrane dve autentičnosti i dobili smo nešto dovoljno drugo, a opet isto. To nije formula o kojoj govorimo.
Evo kako teorija izgleda u praksi. I tako dolazimo do preporuke, do pesme „Rado, kćeri Rado“, koja je napisana između dva svetska rata, a koja u ovoj interpretaciju zvuči kao nešto potpuno novo i autentično. Ipak, to je narodna pesma koju su izvodili mnogi. Ali nekako i nije, nekako je nova i drugačija.
Damir Imamović na početku kaže: „Pjesma ‘Rado, kćeri Rado’, dakle, zen-budizam“. I zaista, zen-budizam. Ako ste ikad poželeli da čujete nešto što će vas dirnuti tako duboko da vam neće preostati ništa drugo osim da mu se u potpunosti prepustite, onda je ovo pesma za vas.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.