Barfi, priča o humanosti, nevinosti i vernosti. Film počinje, utisak je, naivno: mladi Indijac juri slatku Indijku koja tek što je došla sa fakulteta. Glavni junak pokušava da je šarmira na sve moguće načine, penje se na toranj, daje joj cvet, stavlja joj srce pod noge, ali ona ne pada na šarm. Mada nije da joj ne prija takvo udvaranje.

Film sam pogledala dva puta u roku od mesec dana. Dakle, nije baš „običan“ indijski ljubavni film. Mada ima sve pojedinačne elemente, uključujući i famozno pevanje.

Na početku je film čista komedija. Brzo postaje jasno da je reditelju, kao i glavnom glumcu Čaplin bio važna inspiracija. A kako i ne bi, kada je on izmislio ceo novi svet. Naš junak nije slučajno tako veseo, pun šarma i interesantnog sadržaja. Zbog svog „nedostatka“, on je, naime, nem, ništa mu drugo i ne ostaje nego da humorom pobedi nedaće.

Barfi, onako, kako sam ga doživela, pre svega ima veliko srce i neiskvarenu dušu. To se vidi u svakom kadru filma. Naravno, kao i kod Čaplina, nema dobrog filma bez preokreta, jer film ubrzo prelazi na krimi priču, a odatle nas vodi u ljubavnu priču i to ne bilo kakvu već iskrenu ljubav zasnovanu na neizmernom poverenju. Da li ćete biti sa njim i kada je teško Barfi proverava na sledeći način: stanete ispred bandere, on vas drži za ruku, iseče je i pogura da padne i ako se ne pomerite zna da ga nećete izdati/ostaviti. Barfi će vas nasmejati, bićete napeti, i na kraju, film će vas rasplakati.

Da li su njihovi nedostaci njihove mane ili prednosti? Možda su baš zbog nedostataka ostali tako nevini, bez predumišljaja i iskreni prema svetu. Skoro kao deca. I na kraju vidimo da je prevazilaženje predrasuda jedno od najtežih zahteva koje možete sebi postaviti.