Bela traka je pre svega film o vaspitanju. Možda najbolji uz Lantimosov (Yorgos Lanthimos) „Dogtooth“. Haneke nam priča o vaspitanju dece, strogom, često nasilnom i orjentisanom na kazni, kao i samoj deci koja trpe nasilje i postaju nasilna. Deca, brzo postaje jasno, kažnjavaju one koji su drugačiji, one koji su im se zamerili, koga ne vole. To rade perfidno, surovo i bez kajanja. Gledaocima je, takođe, brzo jasno da su ta deca budući nacisti. Radnja se dešava pred sam početak Prvog svetskog rata, a otac, između ostalog, kažnjava decu tako što im vezuje belu traku oko ruke. Bela je simbol čednosti, objašnjava im on.
Haneke nam ne daje gotov zaključak, pušta nas da polako zaključujemo. A onda nam ostavlja prostor da ih sve osuđujemo i da se distanciramo. Ostavlja prostor da kažemo: Aha, evo kako su napravili naciste, oni su krivi. I onda se film završi i mi shvatimo, ako shvatimo, da je govorio o svima nama. Hteo je da nam kaže da od dece možemo stvoriti monstrume, vrlo lako. Kažnjavanjem i izolovanjem ih učimo da oni kažnjavaju i izoluju druge.
Kada su autora filma Bela traka na konferenciji za štampu u Kanu pitali da li je to film o nacizmu on je odgovorio da nije, već da je ispričao priču o tome gde može da završi pogrešno vaspitanje. Nije izgovorio, ali je svima bilo jasno – u guranju drugačijih u koncetracione logore. Haneke je Austrijanac. U ovom filmu se razračunao i sa sopstvenom prošlošću, a pokušao je i da ukaže i na greške koje nas mogu sačekati u budućnosti.
Preporuka je da ovaj film gledate bar jednom godišnje. Da se ne zanesete…
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.