Ova preporuka nije toliko umetnička koliko je politička i emotivna. Reč je o pesmi „Bella Ciao“ koju su dve devojke iz Irana otpevale na maternjem, farsi jeziku. I zvuče fantastično. Obučene su vrlo jednostavno, i ne nose hidžab, što je u Iranu danas i te kako sporno.
Dok slušate Bella Ciao, a znate tekst i težinu pesme (mislim da nam je lakše da razumemo, osetimo bol jednog partizana, borca iz rata), obuzme vas neko drugačije osećanje. Nažalost, ne možemo u potpunosti da razumemo i osetimo tu bol, nepravdu. Možda nekada i ne trebamo osećati sve što neko poručuje, već samo trebamo podržati. Podržimo ih malim gestom, jednominutnim plejom, minutom ćutanja (koji vrlo često ne odradimo do kraja). Minut za hrabrost devojaka iz Irana. Ako jednog dana bude bilo moguće da se jačina protesta oseti i kroz klikove, onda se nadam da će ih ovaj snimak imati dovoljno, da podrži ljude u Iranu. Nemojte da vas mrzi da kliknete, ne dopustite da vas obuzme momenat otpora, a ovo sam već video, već pritisnite play kako kaže Damon Albarn. Ovo je play, ovo je klik za sve žene u Iranu, a i svugde gde su njihova prava ograničena, a negde i skroz ukinuta.
Nije lako danas biti žena (ali jeste jako lepo), a posebno kada je matrijarhat davno završen, kada se o njemu uči samo u školi kao nekom tamo periodu. Ne znamo zašto ga i učimo, šta je tada bilo bolje, a šta gore. Da li je nešto iz tog kamenog doba moguće danas primeniti, a pod uslovom da je doprinelo civilizaciji. Verujem da jeste, jer iako nam govore kako smo emotivna bića koja ne mogu da donose dobre odluke, nauka trenutno dokazuje suprotno. Kada se ljudima kojima je centar za emocije isključen ponudi preveliki izbor, oni donose glupe odluke iako zvanično nisu glupi. I to je tako dok ne unesu emocije u proces odlučivanja. Možda su zato neke kuće domovi, a neke zatvori ili salonski prostor. Muškarci su emotivnost pročitali kao ružnu žensku osobinu. Ispostavlja se da su mnogo pogrešili.
Protesti u Iranu. Protesti za ljudska prava. Protesti na kojem žene idu bez hidžaba. Protesti probuđeni smrću jedne devojke. Amina je više od XX hromomozoma, od kose koja se videla ispod hidžaba, od svega onog što moralna policija u Iranu propisuje kao jedino ispravno. I ta prava su univerzalna, o tom ne može da odlučuje policija. I da ne zaboravimo, niko nema pravo da nas zatvori, tuče i ubije zato što nam se vidi kosa.
Verujem da države imaju pametnija posla od toga da osnivaju i finansiraju moralnu policiju. No, u Iranu su rešili da je od ključnog značaja za prosperitet nacije upravo uzgajanje moralne policije. Kako je Iran dospeo ovde, velika civilizacija nekada, a sada država koja ubija žene jer im se vidi pramen kose. Ako mislite da je nešto pogrešno u državi Iran pritisnite play.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.