Teško je zamisliti film sa samo dva lika od kojih jedan ništa ne govori. Šta se tu kog đavola dešava? E, upravo taj zadatak je sebi zadao jedan od najvećih svetskih sineasta – Ingmar Bergman. Bezmalo ceo film gledamo dve žene: uspešnu glumicu koja je odlučila da više ne govori, jer joj se sve zgadilo, i brbljivu medicinsku sestru koja vodi računa o „pacijentu“. Ovo je pod znacima navoda jer je glumica psihički i fizički zdrava, samo je donela odluku da ćuti, jer je dovoljno pričala. Bergman je napisao, producirao i režirao film, a glume dve njegove muze: Liv Ullmann (glumica) i Bibi Andersson (medicinska sestra).
Persona zapravo govori o odnosu dve žene koje ne pripadaju istoj klasi. O povezivanju na ljudskom, a ne socijalnom nivou. To podrazumeva ceo paket ushićenja i razočarenja. Dubok odnos između dve ličnosti podrazumeva preplitanje i velik međusobni uticaj. Upravo je to Bergman imao na umu kada je pisao scenario. To preplitanje je doveo do ekstrema tako da se na trenutke gubi razlika između junakinja koje ne znaju koja je glumica, a koja medicinska sestra. Reditelj preplitanje ličnosti prikazuje maestralno i zastrašujuće. Otud pored odrednice filma kao psihološke drame stoji i da je reč o hororu.
Da Bergman želi da uznemiri gledaoce shvatamo već u uvodnoj montaži. Pred nama se vrlo brzo smenjuju kadrovi koji izazivaju nemir, ne znate šta se dešava i uz to vam je loše. Kao da je hteo da prikaže psihološko stanje junakinje koju tek treba da upoznamo. Da nam nagovesti šta se dogodilo u umu glumice koja će na sceni, u sred predstave, prestati da govori.
Ovo je film u kome skoro da nema dijaloga, barem ne u formi na koju smo navikli – jedan lik kaže nešto pa mu drugi odgovori ili kaže nešto drugo. Komunikacija između junakinja je ipak živa, iako jedna ne izgovara niti jednu reč, njene misli dolaze do nas samo iz kratkog pisma, koje „igra“ jednu od dramskih uloga. I pored tog nedostatka razgovora gledaoci nedvosmisleno mogu da rekonstruišu o čemu junakinje „razgovaraju“. Monolog je dopunjen čudesnom režijom i neverovatnom glumom. Umesto reči pričaju lica glumica. Bergman snima lica iz tolike blizine da vam može biti neprijatno. Glumice su sigurno bile pod pritiskom, ali su uspele da ekspresijom lica, očima, pokretima ispričaju mnogo više o njihovom odnosu nego da su ceo film ćaskale.
Bergman je napisao scenario za svega devet nedelja. Pisao je u bolnici dok se oporavljao od upale pluća. Za razliku od prethodnih filmova reditelj ovde nije sve stavio na papir pre nego što je upalio kameru. Ostavio je prostor glumicama za improvizaciju i za dopisivanje scenarija tokom snimanja.
Kritičari film Persona smatraju ključnim Bergmanovim ostvarenjem. Ujedno i filmom koji je otvoren za tumačenja do te mere da se svako uverljivo tumačenje može čitati u potpuno suprotnim ključevima. Film je, kažu poznavaoci, za filmske kritičare i naučnike ono što je Everest za planinare – vrhunski izazov. Pored kultnog Građanina Kejna Orsona Velsa stoji upravo Persona i to kao kanon filmske umetnosti. Jedan je kritičar napisao da sve što se kaže o Personi može biti istinito i netačno. To je film ultimativne kontradikcije. Kritičari i naučnici su ispisali manju biblioteku, a o filmu su govorili kao modernom hororu, metafori podsvesti, o tome da tu jedna ličnost proždire drugu, da se različite ličnosti spajaju u jednu (dakle potpuno suprotno od prethodnog stanovišta), da je zapravo reč o šizofreniji, lezbejskom odnosu, o samoj umetnosti, o majčinstvu…
I sam Bergman je smislio teoriju o sopstvenom filmu, ali nije hteo da je saopšti javnosti kako bi ostavio gledaocima prostor za tumačenja. Ipak, autor nije očekivao da se film racionalno tumači, već da se oseti.
S tim da ti osećaji uglavnom nisu baš prijatni. Na početku preporuke sam dao neka, sigurno ne originalna, tumačenja, jer u slučaju Persone to je teško uraditi, a vama ostavljam da nakon gledanja filma procenite da li su to i vaša viđenja ili ste bliži nekoj od kritičarskih teza.
Film sam gledao tri puta i svaki put je bilo drugačije, čak su mi razmišljanja bila kontradiktorna, jer Persona očigledno nije film za jedno gledanje, niti za samo jedno tumačenje.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.