Lou Reed je 1973. snimio album Berlin. Napisao je konceptualni album o paru koji pokušava da preživi u surovom svetu punom nasilja. Priča govori o zavisnosti od droga, prostituciji, samoubistvu…

A onda je sve propalo. Kritika je „sahranila“ album. Publika nije htela da ga sluša. Čim je izašao, bačen je u đubre kao nešto što nije ni trebalo snimiti. Reed nije svirao album na koncertima, jer niko nije hteo da ga sluša, moglo se zaključiti na osnovu prvih reakcija.

Tačno trideset godina kasnije neko se setio albuma. Svet je shvatio da u đubretu drži remek-delo. Kritičari su ponovo preslušali Berlin i gorko se pokajali. Album je odmah stavljen na sve liste najboljih ploča svih vremena, na liste albuma koje morate čuti pre nego što umrete. Tek posle trideset godina muzički svet je bio spreman da čuje genija i kad ne pravi hitove.

Tri godine kasnije Reed je pozvao muzičare koji su snimili odbačeno delo (i ne samo njih). Pozvali su i grešnu publiku, koja je postiđeno došla u St. Ann’s Warehouse u Bruklinu. Došao je reditelj Julian Schnabel (Basquiat, Before Night Falls, The Diving Bell & The Butterfly) sa ekipom kako bi snimio prvo izvođenje uživo bačenog albuma. Rezultat je dočekan s oduševljenjem, kritičari su ovaj put pažljivije slušali i gledali pa su album proglasili za jedan od najmoćnijih u 20. veku.

Lou Reed nas je napustio 2013. Iza njega je ostalo ogromno muzičko nasleđe. Bila bi velika šteta da smo ostali bez „žive“ verzije Berlina. Zato uživajte u koncertu. Ja ga često slušam i svaki put razmišljam o tome kako su se Reed i ekipa osećali na kraju te 1973. (album je izašao u oktobru) i pitam se o čemu su razmišljali dok su svirali te pesme 33 godine kasnije. Mislite o tome dok slušate Men Of Good Fortune.

Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.