Dugo me je proganjala knjiga koju vam danas preporučujem. Naslov sam viđao u raznim tekstovima i drugim knjigama, slušao o njemu u razgovorima… Predrag Matvejević i „Mediteranski brevijar“ bili su svuda; nekad bi na neko vreme iščezli, a onda bi se pojavili u talasima, nekoliko puta za kratko vreme. Ne mogu reći da me sve to što sam pročitao nije privlačilo, ali spisak knjiga u Ekselu uvek je predugačak. Onda smo počeli da pišemo putopise: prvo Sicilija pa Skijatos i Rodos, a ne možete pisati ako ne čitate. Tako su putopisne knjige dospele na vrh spiska. „Mediteranski brevijar“ izbio je u sam vrh, jer nije bilo bolje knjige – bar po naslovu – za nas pisce mediteranskih putopisa, doduše, i dalje pisce u pokušaju.
A onda su počele da se nižu stranice. Zaboravio sam i na putopise, i na knjige, i na pisanje. Ušao sam u potpuno drugačiji tekst. Oduševljenje je raslo sa svakom novom stranicom. Čovek je napisao remek-delo. Pre toga, putovanje Mediteranom proživeo je na svim nivoima – od fizičkog do krajnje emotivnog. Potom je dugo sažimao ogromnu količinu informacija, utisaka, doživljaja, boja, mirisa, ljudi, hrane… Odricao se svega toga, sve je brisao… Na kraju bi seo i napisao jednu rečenicu ili možda pasus, ako bi tema bila baš bitna.
Ne može se drugačije napisati ovakva knjiga. Autor je objasnio, pročitao sam kasnije, da je knjiga stalno rasla i da ju je on potom smanjivao. Da je to bio strašan proces odricanja i ceđenje same esencije. Kao da je pravio ulje od neke suve biljke, kao da je cedio, recimo, badem. Treba iscediti mnogo badema da bi se dobila samo jedna kap ulja.
Predrag Matvejević napisao je knjigu koju ću čitati stalno iznova, sve dok budem mogao da čitam. U to sam siguran. Ovo je jedna od retkih knjiga u kojima piše više nego što je napisano, koje možete „čitati“ i van samog teksta – toliko je toga tu uneto da vas tera da domišljate, da slušate zvukove, da osećate mirise, da se divite intelektualnoj širini i dubini, istovremeno. Knjiga se može čitati i radi samog uživanja u jeziku, ne morate ništa osetiti ili razumeti. Možete je čitati stalno iznova i sve dublje uranjati u sam jezik.
Umberto Eko predložio je da Matvejević dobije Nobelovu nagradu za „Mediteranski brevijar“. Nisu ga poslušali. Možda su bili u pravu, jer ovo nije knjiga za velika svetla i medije koje zanima samo nagrada. Ovo nije knjiga – a nije to ni sam autor – za buku i neminovno vađenje prljavog veša, jer bez toga nema ni tabloida, zar ne? Ovo je ipak intimna knjiga za one koji vole da uranjaju u beskrajno more i beskrajni tekst.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.