Kolumne koje slede zamišljene su kao svojevrsni dijalog. Zamisao je da dvojica prijatelja, ideološki na suprotnim stranama, ispisuju svoja promišljanja o društvu, politici, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ideja je da se na jednom mestu mogu pročitati suprotstavljena mišljenja. Dijalog je, u bilo kojoj formi, u današnjoj Srbiji retka životinja, pred izumiranjem.

Bez dobrih vesti – autokefalnost pravoslavne crkve

3. 06. 2022. | Kolumne

Hrišćanske crkve – katolička, pravoslavne i protestantske – razlikuju se po mnogo čemu, uz, naravno, sve sličnosti, a jedna od bitnih razlika je sama organizacija. To se već vidi u samom nabrajanju, jedan singular i dva plurala. Katolička je jedna crkva, sistem je kurijalni (papski), jedan čovek je na vrhu, on je nepogrešiv, nema demokratije, osim, kad se bira novi šef, barem je forma demokratska. Na drugoj strani su protestantske crkve. Tu nema ograničenja, svako može osnovati crkvu i ona će živeti ako privuče vernike. Teorijski, dovoljan je samo jedan s puno para. Demokratizacija je utkana u sam nastanak, odvajanje od katoličanstva. Martin Luter je pružio svima mogućnost da čitaju Bibliju na jeziku koji govore, a ne samo na latinskom, koji mnogi nisu govorili. A kad su ljudi počeli da čitaju, počele su da im padaju na pamet razne ideja, jer je najčitanija knjiga u istoriji ujedno i najotvorenija za tumačenja. Tako je počeo procvat protestantskih crkvi.

Vrhunac je dostignut u SAD. Očevi osnivači nisu mogli da odrede koja bi bila državna crkva pa su rešili da prvi put u istoriji država ostane bez crkve. Mnogi su govorili da će to ubiti crkvu. Desilo se suprotno. Crkve su nicale kao pečurke posle kiše. U tom haosu hrišćanske institucionalne demokratije izraslo je sedam crkava koje dominiraju verskim životom – zovu ih sedam sestara. To ne znači da su ostale prohibirane. I dalje može cvetati hiljadu cvetova.

Pravoslavne crkve su se našle negde između. Princip je ni jedan ni više. To je poznato kao episkopalni sistem. Crkvena vlast je u rukama svih episkopa, a onaj glavni – patrijarh – je samo primus inter pares. Dakle, nema stroge i nepogrešive papske centralizacije, ali ni protestantskog demokratskog organizacionog haosa. Šta onda imamo? Autokefalnost. U prevodu samostalnost, nezavisnost, drugim rečima to znači da ta crkva ne pripada nekoj višoj organizaciji. A kada se crkva dokopa autokefalnosti onda to koristi kao oružje da crkve koje žele da postanu samostalne onemogućava  u toj nameri, ucenjuje ih i pokušava da ih preuzme. Drugi problem koji je proizašao iz instituta autokefalnosti jeste nacionalizacija crkava. To ih je udaljilo od samog hrišćanstva i stavilo unutar zidina nacionalnih granica. Hrist je umro uzalud.

Srpska pravoslavna crkva igra tu igru s crnogorskom crkvom, a do skora je igrala i sa makedonskom, a onda je stigla vest da je SPC popustila. Priznavanje autokefalnosti usledilo  je posle pet decenija natezanja. Niko ne zna zašto je SPC to uradila, a za sada najbolje zvuči pretpostavka da je SPC donela takvu odluku zbog događaja u Ukrajini. Sve je, navodno, povezano s pritiscima na Srbiju da odluči da li je tamo ili ’vamo. Ipak, ovo je samo spekulacija.

Vaseljenska patrijaršija makedonsku (ili možda severnomakedonsku) crkvu priznaje pod imenom Ohridska arhiepiskopija. Time je zatvoren jedan bizaran krug.

Srpska pravoslavna crkva nije oduvek bila autokefalna. Samostalnost je dobila politički i to zahvaljujući Rastku Nemanjiću, poznatijem kao Sveti Sava. On koristi gužvu. Pošto su Latini osvojili Carigrad vizantijski car se seli u Nikeju i treba mu neko kao podrška iz dubine teritorije. Sava kreće na rizičan put i dobija od cara skiptar, dok njegov brat dobija krunu na zapadu. Ovo je jedan od najvećih diplomatskih poteza u našoj istoriji. Još je samo Tito tako umeo da odigra.

Međutim, to što je car dao nešto ne znači da se i crkva slaže. Protest stiže ni manje ni više nego iz Ohridske arhiepiskopije, koja je sada dobila blagoslov crkve protiv čije se samostalnosti bunila. U čuvenom pismu Savi iz 1220. arhiepiskop Ohridske crkve Dimitrije Hometijan dokazuje da srpska crkva ne može biti autokefalna, jer nije ispunila uslove koji su propisani na vaseljenskim saborima. On kaže da patrijarh u Nikeji nije vaseljenski patrijarh i da nema pravo da deli Ohridsku arhiepiskopiju. On piše Savi da je nezakonito postao arhiepiskop, jer, da bi postao „arhi“ prvo mora biti episkop.

Uzalud je pisao Hometijan. Crva je otcepljena, van svih crkvenih pravila. Kada bi neko hteo, možda bi danas mogao da spori, bar po crkvenom pravu, autokefalnost SPC.

Umesto toga krug je zatvoren drugačije. Prava vest bi bila da je SPC preuzela Ohridsku arhiepiskopiju, ali se ti snovi nisu ostvarili. Umesto toga okolnosti su naterale SPC da prizna crkvu koja pre 802 godine nije htela da joj dozvoli priznanje. Tako u pravoslavnim crkvama nema ni demokratije ni univerzalnosti, već samo borbe za sitnu moć i lokalnu dominaciju. A to je suprotno od širenja velike hristove ideje. Priča o autokefalnosti ne donosi dobre vesti, što je glavni cilj hrišćanstva, doduše nekog drugog, ne ovog našeg.

Dragan Stojanović

Pogledajte i druge Lava LAB kolumne ovde.