Iza nas su dve nedelje haosa i tuge…
A ispred nas?
Razmišljao sam šta i kako da pišem, o kome, o čemu… Moram priznati da sam potpuno prazan…
Iako naizgled imamo nepodeljena osećanja i empatiju prema žrtvama, iako smo jedinstveni u osudi (zlo)čina koji su dva mlada čoveka (odnosno, jedan dečak i jedan mlad čovek) počinili, ipak, umesto da se okupimo i zajedno podelimo nesreću, tugu i bol (da zaista saučestvujemo), uspeli smo ponovo da se podelimo i konfrontiramo, čini se čak i na mestu koje nam ostavlja isti, gorak ukus.
Bezrečan sam!
Sve što je moglo da bude pogrešno, bilo je. I ne slučajem, već delom! Ne iz dobre namere, pa da nam se omaklo, krenulo nizbrdo, već iz sebičluka i nedostatka samosvesti.
Šta još treba da nam se desi da progledamo? Koliko još suza treba da prolijemo da speremo ljage sa sopstvenih obraza?
Maligan uticaj zapada? Posledica otrovnog ruskog uticaja? O, pa da, kako da ne. Eto, u svim zapadnim zemljama (a posebno u EU) se ovakve stvari dešavaju svakodnevno, uz punu podršku svih društvenih činilaca, a posebno skrivenih centara moći, a u zemljama koje podržavaju Rusiju (ili pak koje podržava Rusija), niko ništa i ne radi, nego smišlja (i sprovodi) način kako će se desiti neka neopisiva ljudska tragedija! A kada im se ovaj zao naum ostvari, onda svi kliču od sreće i zadovoljstva! A građani, ni na zapadu ni u Rusiji (a bogami ni u Kini) ne tuguju, ne okupljaju se i ne traže da se nešto promeni, već aplauzima i salvama lajkova po društvenim mrežama podržavaju zločin i zločince!
Možda sam ja loše shvatio poruku. Možda se Amerikanci i Rusi ne bave sobom, već samo hoće da naude nama.
Šta mi to živimo? Dokle smo došli? Ili još iskrenije, gde u stvari mi to idemo? Znamo li ko smo, šta smo i odakle smo? Slučajni prolaznici u sopstvenim životima? Statisti sopstvenog društva? Kaskaderi u spostvenoj Državi?
Iz dana u dan, sve neodmerenije izjave, iz dana u dan novi pogrešni koraci! Iz dana u dan sve veći razdor i sve veća konfrontacija! Oko čega, braćo?
Oko čega se tačno ovaj put inatimo? Šta nam tačno sada nije po (političkoj, ili kakvoj već) volji? Iz kog to razloga se organizuje „najveći skup u istoriji Srbije“? Koje to vrednosti ćemo da branimo ili koje ćemo to slobode da osvajamo?
Zar zaista postoji neko ko smatra da je sve u redu? Da bar u ovom, konkretnom slučaju sistem funkcioniše i da ništa ne treba menjati? Zar zaista nemamo minimum dostojanstva i empatije, da se bar suzdržimo od zluradih komentara, bar dok ne prođe 40 dana i te nesrećne duše ne odu bogu na istinu…
Koliko god se trudio, ovaj put nemam šta da napišem i nemam šta da vam kažem! Zaista sam bez reči…