Ko su naprednjaci? Pitanje nije tako naivno kako bi se moglo pomisliti. Kao i kod svih ostalih stranaka, imamo rukovodstvo, članstvo, simpatizere i javne ličnosti koje podržavaju SNS, bilo da su formalno članovi ili promoteri s neke druge pozicije. Ko su oni, kao celina i kao grupe, ako ih rasporedimo u ove četiri celine?
Kao celina, SNS je stranka koja teži da zauzme ceo prostor. Srpska napredna stranka ponaša se kao gas, u svakom trenutku teži da zauzme ceo prostor. Potpuno je nebitno ko će prići stranci u kom obliku; svima je jasno da će kult ličnosti poravnati svaku neravninu, kao valjak. Zato nije bitno ko tu ulazi – što više, to bolje, i što veći diverzitet, to bolje. Poželjne su sve ličnosti. One treba da obuhvate sve slojeve društva i ceo spektar političkih predstavnika, jer to šefu daje mogućnost da izvadi iz rukava nekoga ko mu baš u tom trenutku treba. Da bi to uradio, u rukavu mora imati sve. Ako treba nešto levo, imamo na meniju, evo ga, onda desno, nacionalno, ekstremno… imamo i to, umereno, bezobrazno, pitomo… Imamo sve. Samo pitajte.
Kad se tako posmatra, pitanje ko su naprednjaci dobija neku formu. Ko su ti ljudi koji su spremni da glume jela na švedskom stolu? Kakav je to tip ličnosti?
S ljudima koje poznajem, a koji su na naprednjačkim su pozicijama – ne vredi razgovarati. Oni uglavnom ne izgovaraju svoje, autentične rečenice, što inače rade kad pričaju o bilo čemu drugom, pa tako, kad se dotaknu politike, sve zvuči kao kad učenik nauči pesmicu i onda je deklamuje pred razredom, a niti zna o čemu se tu radi, niti ga to mnogo zanima. Moram da naučim, evo vam, naučio sam. Svi naprednjaci koje poznajem govore upravo tako. Oni pričaju kao da su na Pinku, kao da ih intervjuiše neko iz Informera. To su fraze koje je već neko izgovorio, koje smo čuli stotinu puta. Oni praktično nemaju šta da kažu o stranici i o politici za koju se zalažu.
Isto se može reći i za sve ostale naprednjake. Iako ne mogu govoriti iz ličnog iskustva, iz razgovora oči u oči, svi vrlo dobro znamo kako to zvuči u javnom prostoru. Kad slušate ljude iz vrha stranke, novinare, javne ličnosti ili naprednjake iz uličnih anketa, iskustvo je isto. Ti ljudi ne izgovaraju rečenice koje bi izgovorili u bilo kom drugom kontekstu. Ti ljudi inače tako ne govore.
Jasno je da funkcioneri svih stranka na svetu izgovaraju unapred utvrđene fraze. Ipak, ti ljudi uz to i govore. Pričaju autentičnim glasom. I naši opozicioni političari, pa i oni na vlasti (čitaj: socijalisti), govore kako se govori, a tek tu i tamo, kad je to neophodno, fraziraju. Samo naprednjaci imaju isključivo frazerski vokabular, bez imalo autentičnosti. Praktično, svi su kopija velikog vođe.
Kako to, pitao bi se Vojko V. Teza je da ne mogu drugačije. Vođa je toliko nekonsistentan, pun besmislica, kontradikcija i gluposti, da je teško pronaći autentičan glas koji će predstavljati takvu politiku. Tu politike i nema. Zato naprednjacima ostaje fraziranje.
Vraćam se na pitanje: ko su naprednjaci? Ko su ti ljudi koji pristaju na sve to, ljudi koji glume da su deo neke politike. Ljudi koji ne znaju šta će tog jutra biti naprednjačka politika, a kad to saznaju, nisu sigurni hoće li i po podne sve biti isto, ili će se pak sve promeniti, u smislu da politika od jutros više nije prihvatljiva. I tako ukrug.
Na pitanje ko su socijalisti na vrhuncu slave, ili ko su demokrate početkom dvehiljaditih, ili ko su ovi-oni opozicionari danas, nije teško odgovoriti. Svaka od tih grupacija verovala je ili veruje u nešto, makar to nešto bilo potpuno pogrešno.
Ko su, dakle, naprednjaci? U vrhu partije, a trenutno i na vlasti, nalaze se ljudi koje je svojom rukom birao vođa. Birao je tako da svi oni budu mnogo gori od njega. Jer, samo će tako on biti najbolji. U drugom ešalonu vlasti jesu oni koje su birali vođini izabranici, što znači da oni moraju biti gori od neposrednih šefova. I tako do dna.
To je bila vlast, a sad slede članovi. Njih je valjda 700.000, mada je to možda samo marketinški broj. Članovi tu sigurno nisu zbog politike, iako postoje indicije da ima i takvih, ali dosad ih nismo videli. Možemo ih podeliti u tri grupe: oni koji su to iz ličnih interesa, oni koji moraju (najčešće zbog radnog mesta) i oni koji vole da budu uz vlast, jer je pored vatre najtoplije. Ovi poslednji su česta pojava, ima ih svuda oko nas. Oni mogu biti sve, i levi i desni, i komunisti i fašisti, i kosmopoliti i nacionalisti. U drugu grupu, dakle, spadaju konformisti. To što važi za članove važi i za simpatizere. Samo što oni nemaju člansku kartu.
Na kraju, tu su i javne ličnosti. Velika misterija naprednjačke sile. Srpska napredna stranka objavila je spisak tih ličnosti; ovde su popisani oni najviđeniji. Zašto oni brane nešto tako nedosledno i intelektualno neodbranjivo? Javne ličnosti nisu nikakvi sveci, oni su talentovani predstavnici članova o kojima sam malopre govorio. Talenat ne čini čoveka moralnijim od drugih, samo mu pomaže da bude vidljiviji. U njihovom slučaju nije tako očigledno da su tu iz interesa, da moraju biti tu ili da su konformisti. Pošto su talentovani, moguće je da nisu tu samo zbog jedne od nabrojanih stavki. Talenat im daje mogućnost da kombinuju razloge.
A ako je neko od njih tu jer stvarno veruje u ideju koje zapravo nema, onda smo u još većem problemu nego što se može naslutiti. Onda je naša elita stvarno gora od rulje, što bi rekao veliki Mirko Kovač.