Foto: (s leva na desno) Vojvoda Živojin Mišić | Zemunica srpske artiljerije
Prošle godine, na 110. godišnjicu sam pisao o Cerskoj bici… O maršu na Drinu, Vojvodi Stepi, Brki i nastanku Gvozdenog puka…
Ne toliko zbog godišnjice, koliko je Jadar bio aktuelan, pa mi se samo namestilo. Danas nema drugi povod, samo da se zapamti!
Dana 15. decembra bi mogli proslaviti 111. godišnjicu od okončanja Kolubarske bitke… Ako ne najznačajnije, ono sigurno najveće bitke koju je srpska vojska ikada vodila!
Pa da krenemo…
Posle tog Jadra, odnosno poraza na Drini, Carska Balkanska vojska se pregrupisala i oporavila. Popunila se novim regrutima (jedan od njih je bio i Josip Broz), a u stroj su ubačene i elitne jedinice. Balkanska vojska više nije pod komandom Carskog Generalštaba, već je stavljena pod direktnu komandu Vrhovnog komandanta, nadvojvode Fridriha Fon Habzburga i načelnika vrhovne komande Konrada Fon Hancerdorfa. Petom Armijom komanduje general Laburijus Fon Frank, a Šestom, kao i ukupnim napadom na Srbiju, feldcojgmajster (Feldzeugmeister, general artiljerije) Oskar Fon Poćorek. U „Balkanskoj vojsci“, kao bitne za Kolubarsku bitku, pored pete i šeste armije, treba spomenuti i Grupe Šnjarić i Hauser (otprilike jedna brigada i cca 15 bataljona pešadije) koje su se nalazile u Bosni, negde u okolini Foče, sa zadatkom da za sebe vežu Užičke odrede srpske vojske, a u povoljnom trenutku i pređu Drinu, što su u drugoj bici za Drinu i učinile, a čuvene su po zlodelima nad civilnim stanovništvom.
Austrougarska vojska, posle letnjeg poraza na Ceru, ponovo kreće na Drinu, ovaj put, potpuno spremna, potpuno opremljena, bez potcenjivanja i svom silinom, sa preko 450.000 vojnika. Ta, druga bitka „za Drinu“ je nesumnjivo najduža i najkrvavija bitka koju smo vojevali u Velikom ratu i završena je padom Valjeva i povlačenjem, iscrpljene i demoralisane srpske vojske, na desnu obalu Kolubare. Tokom tih borbi, u bici na Mačkovom kamenu, ranjen je komandant Prve armije, vojvoda Petar Bojović i na njegovo mesto je postavljen (tada još uvek) general Živojin Mišić. Priča se da je Mišić dužnost od Bojovića, preuzeo u kafani, u retkoj pauzi prilikom povlačenja preko Kolubare…
Carska Balkanska Vojska je nemilosrdna i silovita. Naleti su konstantni, srpski otpor je gotovo savladan i nezaustavljivo se napreduje celom dužinom fronta od gotovo 200 kilometara. Poćorek ide preko Drine, a Frank preko Save na Beograd! Srbima se ne piše dobro… Vojska je umorna, gladna, neorganizovana i potpuno demoralisana. Vlada potpuno rasulo i beznađe… Na svim pravcima se povlače pred naletima Austrougarske. Kraj je novembra, kiše su ledene, hladno je, a odeća i obuća su potpuno uništene. Nema hrane, nestaje municije i ljudstva, a obnavljanja i dopune nije bilo! Potpuni slom!
Zverstva okupatora nad civilnim stanovništvom su jeziva… Moral srpskog vojnika je pao i dezerterstvo je masovno i učestalo! Toliko masovno, da se naređuje streljanje dezertera! Desetak je čak i izvršeno…
General Mišić, svestan nezavidne situacije, predlaže povlačenje… Traži bar malo vremena, da udahne, da se sabere… Ali povlačenje centralnog dela vojske (njegove Prve armije) neminovno znači i povlačenje i njenog levog i desnog krila… A desno je Beograd!
Regent Aleksandar (vrhovni komandant) i Vojvoda Putnik (komandant generalštaba i sve srpske vojske) se protive povlačenju, ali General je odlučan! Povući se, odmoriti, osušiti, nahraniti… Pregrupisati vojsku i „smanjiti“ front… Pa šta Bog da…
Zbog te svoje svojeglavosti Mišić je već dva puta bio penzionisan, pa je stani-pani vraćan u vojsku… Isterao je svoje, povukao se na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca, na udaljenost koja je obezbeđivala da nema direktan kontakt sa neprijateljem. I… Beograd je pao!
I ne samo Beograd… Redom se napuštaju strateški položaji, Mišić čak napušta i rodni Suvobor, odakle je ranije planirao kontranapad.
Evropa i svet su videli konačni poraz Srbije i potpuni slom srpske vojske! Francuski vojni ataše iz Sofije, izveštava Pariz o krahu Balkanskog fronta…
Jbg, protiv više od 450.000 carskih vojnika, bilo je skoro duplo manje Srba… Protiv 450 carskih topova, nešto manje srpskih… a srpski čak nemaju ni municiju!
Vlada kuka i moli na sve strane… Pašić zove Francuze, Engleze, Ruse… I najzad, Francuzi svesni značaja Balkanskog fronta, pristaju, ali daleko su… Municija naprosto ne može da stigne na vreme… Ipak, za municiju nikad nije nevreme! Brodom iz Francuske u Solun, pa odatle železnicom spas stiže do Niša…Samo što i nije baš neki spas… Ispostavilo se da su čaure za 70mm duže i potpuno neupotrebljive za srpske topove. Vrhovna komanda u očajanju naređuje da se sva municija demontira u Nišu, pa železnicom prebaci u Kragujevačku topolivnicu (današnju Zastavu), gde su čaure skraćivane na pravu meru, vraćane za Niš, ponovo punjene, pa će tako prepravljene železnicom na front… Odnosno ne baš na front, nego dokle ima pruge, a zapregama dalje na front!
Na svu muku, počinje decembar… Mrazovi… Ledenu kišu je zamenio sneg, hladno je… Tu, kod Gornjeg Milanovca, Mišić čeka nove regrute, čeka se i municija, oprema i hrana…
Najzad, stižu i prvi regruti, a 2. decembra 1914. godine, posle svega dvomesečne podoficirske obuke, iz Skoplja stiže i tzv. „Đački bataljon“… 1300 kaplara… čuli ste za njih, verovatno i u vašem gradu imaju ulicu! Studenti, koji su upravo zbog studija bili oslobođeni služenja vojske.
Budućnost Srbije! Posle završene ubrzane podoficirske škole, dobijaju najniži čin kaplara i u kasnu jesen ’914. bivaju raspoređeni svuda gde se „Srbin tuče sa Švabom“.
Pojava te srpske omladine, koja je sa pesmom dolazila na front, naglo je podigla moral srpske vojske… A zaista su na front došli sa pesmom…. Prva četa pevajući „oj Srbijo mila mati“, Druga „Ej trubaču…“. Treća „Srbi ustajte…“. Četvrta „Gde je naša Vojvodina…“.
Legenda, ili ne, tek zamislite kakav utisak ostavlja njihova pojava na srpskog vojnika… Od beznađa, do uskrsnuća!
Potom, 3. decembra austrougarska vojska priprema pobedničku (vojnu) paradu u Beogradu.
Za tih par dana predaha, od 28. novembra do 3. decembra, srpska Vojska se reorganizovala, odmorila, obukla i nahranila… I istog tog 03. decembra, general Živojin Mišić naređuje opšti napad Prve armije!
Carska vojska, ubeđena da su Srbi razbijeni i da praktično više i nemaju vojsku, u početku pružaju neadekvatan otpor i bivaju zatrpani artiljerijskom vatrom!
Nišlije i Kragujevčani su ipak uradili svoje! A i srpska železnica i zaprega… Municija je stigla na front!
Ostatak Srbije, ili bar sve muško što je moglo nositi pušku, je jurišalo i austrougarska vojska je, od jednom, pred porazom… Iako su brojniji, bolje opremljeni, iako tuku svim i svačim, Prva armija je nezaustavljiva! Toliko silna u proboju, da vojvoda Putnik koči napad i ukazuje na opreznost. General Mišić, nevoljno zaustavlja Prvu armiju i u gonjenje neprijatelja šalje tek manje jedinice. Na sreću, ova naredba kasno stiže do Dunavske divizije prvog poziva, koja odmah po izbijanju na Suvobor, u punom sastavu nastavlja gonjenje i austrougarskoj vojsci odseca odstupnicu do Valjeva i potpuno prekida snabdevanje Četvrte armije. Ovaj manevar je uneo takvu pometnju i haos u neprijateljske redove, kakva se nije desila od početka rata. Nastala je opšta bežanija i rasulo!
Treća srpska armija isprava nema toliko uspeha, ali proboj Prve armije kroz centar, tera okupatora na povlačenje, kako mu bokovi ne bi bili odsečeni.
Feldcojgmajster Poćorek je verovao da još uvek može dobiti bitku. Nadu je polagao u napad svoje Pete armije, a očekivao je i da će se Četvrta armija konsolidovati na Kolubari. Zastoj u napredovanju Treće srpske armije i snažan otpor neprijatelja na Kremenici, samo je podgrejavao njegovu iluziju. Gledajući kako neprijatelj pred njima beži, srpski vojnici iz Prve i Treće armije, kao da su dobili krila. Opijeni pobedom, nisu više osećali ni glad, ni umor!
Valjevo je oslobođeno 8. decembra, nedugo potom i Šabac, a neprijatelj poteran preko Drine, nazad u Bosnu! Feldcojgmajster je konačno shvatio da od Srbije neće dobiti ništa! Odlučuje da bar sačuva Beograd, kao oslonac za neke naredne operacije. Navodno je u besu, svojim komandirima rekao: „Beograd se mora sačuvati, ili časno nestati u njemu”.
Ipak, Treća srpska armija razbija Petu neprijateljsku armiju i zauzima Kosmaj! Sad je i Beograd na dlanu!
Prvi bataljon Prvog prekobrojnog puka 15. decembra 1914. godine ulazi u Beograd, a odmah za njima i Konjička divizija. Iza konjice, u Beograd ulazi i kralj Petar I sa pratnjom.
I dok se borba sa zaostalim grupama neprijatelja još vodila, kralj odlazi u Sabornu crkvu, da se pomoli Bogu i zahvali mu na pobedi. Austrougarska vojska se povlači preko Save u Srem i Beograd je slobodan! A samo 12 dana pre toga, okupator je planirao pobedničku paradu!
Tako je završena Kolubarska bitka.
Saopštenje srpske vrhovne komande za 16. decembar je glasilo: „…Na teritoriji Srbije nema više nijednog neprijateljskog vojnika…“
Ukupni gubici austrougarske „Balkanske vojske“, od početka rata, pa do završetka Kolubarske bitke, iznosili su oko 275.000 ljudi. Preko 50% ukupnog sastava! Cerska bitka odnela je 45.000, bitka na Drini – 130.000 i Kolubarska bitka – 100.000 ljudi. Oskaru Poćoreku, komandantu „Balkanske vojske“ se završila je vojnička karijera.
Ovom bitkom postignuto je takvo rastrojstvo Balkanske vojske, da Austrougarska, narednih deset meseci, sve do oktobra 1915, nije ni smela, a da se ne lažemo, ni mogla da preduzima nikakve akcije protiv Srbije.
Međutim i srpski gubici su ogromni!
Od početka ratnih operacija 28. jula do završetka Kolubarske bitke 15. decembra, Srbija je izgubila oko 132.000 vojnika (22.000 poginulih, 91.000 ranjenih, 19.000 zarobljenih). Od onih 1300 kaplara, retko ko se vratio kući… jedva 400, a još je manje nepovređenih… Jedan od onih koji se nije vratio sa Kolubare je i Ban Nušić, sin Branislava Nušića. Dimitrije Tucović je poginuo na samom početku Kolubarske bitke…
Velike su bile i civilne žrtve. Više hiljada ljudi je ubijeno na najmonstruoznije načine, ili pak internirano u logore u Mađarskoj. Ipak, za Srbe, Kolubarska bitka bila je najbolji mogući završetak krvave 1914. godine i kruna svih bojeva vođenih od Cerske bitke.
Vojvoda Radomir Putnik se ovenčao slavom besmrtnog vojskovođe, kao i Živojin Mišić, koji je za zasluge u Kolubarskoj bici dobio čin vojvode!
I tako… posle 111. godina… samo da se ne zaboravi! Srbi nisu pristali.