Blokirajte aerodrom

Film „Balkanski špijun“, slika i prilika jedne paranoje, to je priča o čoveku koji ne želi da razgovara. Da film ne bi bio negledljiv to je morala biti komedija, ali to je na kraju ipak mučna komedija. „Balkanski špijun“ jeste i delo koji pokušava da odgovori na suštinska pitanja. U već poodmaklim godinama bivši zarobljenik Golog otoka ima fiksaciju. On ne može da pobegne od svog identiteta, od onoga što ga je izjedalo. Nije se suočio sa svojom prošlošću, nije porazgovarao sa sobom i sada mu se to vraća na naplatu. Ludilo ga je obuzelo i, nažalost, obrušio se na nedužnog čoveka.

Da li je to sudbina ljudi, čitavih društava i naroda, svih koji ne žele da se pogledaju u oči, da se suoče sa repovima iz prošlosti? Odgovor je, čini se, pozitivan, bar ako posmatramo naš nesrećni slučaj.

I tako je Ilija Čvorović, nekadašnji državni neprijatelj, što znači da je bio mučen i nateran da prizna, zaključio da i svi ostali sumnjivci moraju da se izmere istim merama. A on ima bogato iskustvo, što se može jasno videti na samom početku filma. Kao žrtvu je izabrao svog podstanara. A on mu se namestio k’o budali šamar. Podstanar je došao iz Francuske, s kešom i planira da otvori radnju. A Ilija Čvorović i žena su ceo život štedeli i jedva su sakupili da kupe kuću, a on dolazi sa knjižicom i parama i drugarima. Iliji u njemu vidi neprijatelja broj jedan.

Međutim, da ne zaboravimo ni ženu za koju ste pomislili pa žena je shvatiće da je lud i zaustaviće ga. Međutim, na kraju ga brani do te mere da se njegove odluke ne smeju preispitivati. Isto kao Srbija danas koja brani sve ratne zločince, ili sve žene koje brane muževe koje ih tuku. Tipično za jedan duboko ukorenjeni patrijarhat. Ali da nesreća bude veća, Čvorović nije sam, on ima brata, a oni zajedno imaju opremu, „moskviča“, pištolje, Zenit i Staljinovu sliku. Komunizam i to onaj iz istočne Evrope iz njih nije isteran. Ni lupanje belog kamena nije uspelo to da izbaci iz njih. Možemo postaviti pitanje, da li su oni zaista bili tako nevini s obzirom na zalizak koji uredno nameštaju i brkove koje redovno skraćuju. Što kaže naš narod: „Lopov misli da su svi lopovi“.

Mnogi jugoslovenski filmovi su toliko dobro razumeli srpskog seljaka, građanskog čoveka, obrazovanog čoveka, ženu domaćicu da su i danas primenjivi u praksi. Možda treba samo promeniti nazive partijama, kostimografiju i automobile. Ostalo je sve manje-više isto. Paranoični ljudi hodaju okolo sa pištoljima, palicama, žene koje brane muževe toliko da se odriču rođene familije, dece, sve to nije nestalo, samo je druga priča iza svega, dok je sve ostalo isto.

Izgleda da je jugoslovenski film odavno umro i da mu se nećemo vraćati, kao da više nije deo našeg nasleđa. Nažalost. A čak kada neko poželi da snimi film o nama kakvi smo zaista, najverovatnije neće naći novac ili će ostati na dalekoj margini. Do tada nam ostaje da gledamo dobre stare jugoslovenske filmove, ali, molim vas, bez nostalgije za starim dobrim vremenima. Nostalgija, naime, nije baš dobra za kritiku.