Foto: Bitka kod Dorileja (1147. godina), Drugi krstaški rat, minijatura iz 14. veka iz manuskripta (Estoire d'Eracles) Iraklijeva istorija
Čudan je taj rat na Bliskom istoku. U vreme uspona veštačke inteligencije, koja – po svemu sudeći – uveliko učestvuje u ratu (i to kroz vaš omiljeni ChatGPT, odnosno kompaniju OpenAI, koja stoji iza njega), mi gledamo nešto što najviše podseća na verski rat, ili bar na rat koji vode verski fanatici. Reč je, dakle, o izrazito modernom ratu koji istovremeno priziva mračnu prošlost. Činilo se da smo, bar na Zapadu, završili s verskim ratovima, ali ispostavlja se da je taj utisak bio pogrešan.
Kao i svaki verski rat, i ovaj se vodi i zbog resursa, moći i teritorije, ali njegova možda ključna odlika jeste to što u svojoj srži ostaje sukob fundamentalista. Teško je meriti nivo fanatizma u krvi, ali čini se da su američki i izraelski akteri veći religiozni frikovi od etiketiranih verskih fundamentalista.
Iran jeste teokratska država, ali njome upravlja sloj obrazovanih i strukturiranih verskih lidera. Njihov primarni cilj jeste opstanak na vlasti, pa su najpogubniji po sopstvene građane. Ne umanjujem njihov fanatizam – naročito su problematične milicije koje finansiraju širom regiona – ali se za njih može reći da su u izvesnoj meri predvidljivi, jer retko izlaze iz okvira koji su sami sebi zadali. Nije teško ni razumeti njihovu poziciju. S jedne strane je Izrael, stari neprijatelj – te dve države već decenijama razmenjuju pretnje uništenjem. Iako su ostale države islamske, ni tu nema sreće. Iran je u lošim odnosima praktično sa svima. Gledano iz tog ugla, njihova politika može se razumeti. Svako unutrašnje i spoljašnje pomeranje za njih je potencijalno pitanje opstanka.
Po svom uređenju, Iran je praktično srednjovekovna država – teokratija. Tu i takvu državu napadaju dve demokratske tvorevine: SAD i Izrael. Demokratija je u tim državama trenutno u drugom planu – iako izbori još uvek postoje (zasad) – dok političke tokove sve snažnije oblikuju verski fanatici. Sve ih u rat goni božanska naredba. A neki ispunjavaju i proročanstva.
Protestantski fundamentalisti – pastori širom Amerike – nedavno su kanalisali energiju Svetog duha ka Donaldu Trampu (o tome postoje i snimci). To je struja koja počiva na sopstvenim tumačenjima biblijskih proročanstava. Prema jednom od njih, Hrist će se vratiti na zemlju (The Second Coming) tek kad Izrael bude uspostavljen u svojim „biblijskim granicama“ (kakve god one bile) i kada se svi Jevreji preobrate u hrišćanstvo. Jevrejima se takva vizija možda i ne sviđa, ali se iz političkih razloga to tumačenje toleriše.
Ima tu zaista bizarnih likova. Među njima je i ministar rata Pit Hegset. Na grudima nosi tetovažu jerusalimskog krsta, simbola krstaša, dok mu je na bicepsu ispisano naziv „Deus vult“ („Bog to želi“). To je nekadašnji ratni poklič krstaša, danas ponovo oživljen kao slogan u desničarskim ekstremističkim krugovima.
Ne treba zaboraviti još jednu uticajnu figuru u Beloj kući – Stivena Milera, zamenik šefa protokola za politiku i savetnika za nacionalnu bezbednost, bliskog saradnika Donalda Trampa. Miler je beli suprematista; novinari ga nazivaju i belim nacionalistom.
Po komandnoj liniji, fundamentalizam se prenosi i na niže nivoe. Više od 200 američkih vojnika žalilo se da njihovi nadređeni koriste ekstremističku hrišćansku retoriku kako bi opravdali učešće u ratu u Iranu. Rat je, kako navode, deo božjeg plana, a krajnji cilj je kraj sveta. U tim obraćanjima često se citira Knjiga Otkrivenja, uz pozivanje na Armagedon i skori povratak Isusa Hrista.
Tu su i pojedini zvaničnici Izraela. Becalel Smotrič i njegova stranka Religijski cionizam, kao i Itamar Ben-Gvir, koji predvodi stranku Jevrejska moć.
Obojica su ministri u vladi premijera Benjamina Netanjahua.
Smotrič se zalaže za eliminaciju Palestinaca iz Gaze ubijanjem, proterivanjem i izgladnjivanjem.
Ben-Gvir je u mladosti bio aktivista u ultraortodoksnom pokretu Kah, koji je osnovao rabin Meir Kahane. Kah je jedina izraelska politička organizacija koja je proglašena terorističkom u Izraelu i SAD – i koja je, kao takva, zabranjena.
Smotričeva stranka Religijski cionizam ima sedam mesta u Knesetu, dok Jevrejska moć Itamara Ben-Gvira ima šest. U Knesetu, izraelskom parlamentu, ukupno je 120 mesta.
Ben-Gvir obavlja funkciju ministra nacionalne bezbednosti, dok je Smotrič ministar finansija, uz dodatnu ulogu u Ministarstvu odbrane. Nakon Gaze, Iran i Liban su njihove nove mete.
I to nije sve. U priču ulaze i tehnofeudalci, s Piterom Tilom kao neformalnim ideološkim šefom i donatorom MAGA pokreta. On sve češće drži predavanja o antihristu. Nedavno je o tome govorio u Rimu, u nizu privatnih predavanja. To je miks religije i politike, a poenta je da savremeno društvo ugrožavaju apokaliptična destrukcija i autoritarna regulativa, koju tumači kao antihrista današnjice.
To su, u najgrubljim crtama, svi učesnici u ratu u Iranu. Ostaje pitanje kako su uopšte došli u poziciju da odlučuju o međunarodnim odnosima. Šta se to dogodilo?
Podaci pokazuju da je na Zapadu sve manje vernika. Kako su onda verski fanatici zauzeli čelne pozicije? Čini se da je to greška liberalne javnosti – ne samo vlasti već i društva u celini. Dogodilo se nešto što podseća na iskustvu iz SFRJ. Naime, Josip Broz Tito verovao je da je nacionalizam poražen, da se više neće vraćati kao politički faktor. To se pokazalo kao pogrešna pretpostavka. Entuzijazam nakon završetka Drugog svetskog rata bio je toliko snažan da je zamaglio Titove poglede. Nacionalni sentiment nije nestao – bio je tu sve vreme, samo ga je trebalo uočiti. Kada je shvatio da pogrešio, bilo je kasno – usledio je niz poteza koji su samo produbili krizu. „Hrvatsko proljeće“ često se označava kao početak kraja Jugoslavije.
Kao i Tito, liberalna javnost u SAD dugo je zanemarila ono što joj se ne sviđa, ono čime nije želela da se bavi. I to je trajalo decenijama. Američki radnici i farmeri, praktično ceo Biblijski pojas i veliki deo Srednjeg zapada, ostali su nedovoljno zastupljeni u javnom prostoru. Urbana, obrazovana Amerika gledala je na njih s podsmehom. Problem se, dakle, nije rešavao, jer se činilo da ga i nema, slično kao nekad u Jugoslaviji. A onda je lukavi i beskrupulozni biznismen video otvoreni prostor i šansu za sebe. Dao je politički glas dubokom Jugu, istovremeno upirući prstom u urbane elite kao glavne krivce za stanje u kome su se radnici i seljaci našli (poštena inteligencije izostala je iz ove formule). Oni su dali glasove Trampu, koji ih nije iskoristio za njihovu emancipaciju, već za lično bogaćenje i, još važnije, koncentraciju moći.
U tom procesu na površinu su izašli verski fanatici. Oni se nisu pojavili niotkud – sve vreme bili su tu, ali nisu imali priliku da učestvuju u vlasti. Sad im se ta prilika pružila. I sad ratuju u Iranu.
Njima ne smeta ništa što je godinama žuljalo liberalnu javnost. Ne smetaju im očigledne kontradiktornosti – MAGA je, na primer, počivao na ideji da se SAD ne mešaju u tuđe poslove, uz fokus na okončanje postojećih i izbegavanje novih vojnih akcija. Sad ista ta MAGA podržava rat na drugom kraju planete. Na kraju, ljudi koji toliko vole oružje sigurno bi rado zapucali i na prave mete, a ne samo na kartonske mete i zečeve. Njima se sviđa kad Amerika ubija druge ljude. To ih uzbuđuje; vole da gledaju bombardovanja dok glancaju svoje puške i pištolje. Osećaju se kao da i sami učestvuju u ratu.
Slično je i u Izraelu. Tamo su Jevreji – koji su živeli među Arapima u periodu od rušenja Drugog hrama 70. godine do osnivanja države Izrael 1948 – konačno postali većina. Oni su tako potisnuli potomke evropskih Jevreja iz političkog prostora. Odnos je 60 prema 40 za arapske Jevreje. Tu su dogodila prosta demografija. Evropski Jevreji ponašali su se kao Evropljani – imali su jedno ili dvoje dece – dok su arapski Jevreji bili poput Arapa… To samo po sebi nije problem. Problem je što su evropski Jevreje gledali s visine na arapske rođake, verujući da se odnos snaga neće menjati. Ali promenio se. Tako su fundamentalisti došli na vlast u Izraelu.
I na koga će udariti nego na svoje parnjake u Iranu. Na teokratski režim. Nema ništa logičnije od te odluke. Prvo treba savladati one koji su dovoljno slični, a toliko različiti.
Tako smo uleteli u verski rat koji se vodi i pomoću veštačke inteligencije. Planeta se zagađuje i zagreva ubrzanim tempom, a rat samo pomaže u tom procesu – kao da fundamentalisti dodaju novo gorivo na već razbuktali požar. Ekonomija polako pada. Kao da se sve gasi. I sve to uprkos rastućem ateističkom trendu na zapadu.
Gde je Srbija u tom božanskom proviđenju? Mi nismo vernici, tako da nas taj aspekt ne zanima. Ali smo skloni genocidu. Još se nismo suočili ni s onim iz devedesetih, a već učestvujemo u novom. Srbija je veliki izvoznik oružja. Izvozi ga svima koji hoće da kupe, a najviše Izraelcima. Tim oružjem Izrael ubija ljude u Gazi. Kažu da izvoz stalno raste. Izgleda, kad se jednom uđe u genocidno kolo, teško se iz njega izlazi. Mora se učestvovati u njemu, makar i posredno. Ključ uspeha je negiranje. To uvek pali. Ipak, na kraju je ispalo dobro po nas – bar nismo verski fundamentalisti.