U našoj kući filmovi Paola Sorentina se čekaju s nestrpljenjem, kao novogodišnji vatromet. Tako smo jedva čekali da počne Božja ruka (È stata la mano di Dio). Nekako sam pokušavao da izbegnem tekstove o filmu, mada nisam mogao da preskočim i naslove, a većina je govorila o najintimnijem Sorentinovom filmu.
Ovo je možda najfelinijevski film. Ovde Paolo Sorentino ne priča neku od velikih priča, ne obrađuje velike teme, već priča o sebi i svom Napulju. Ovo je priča o usamljenosti, smrti, prijateljstvu, Mediteranu, fudbalu, Maradoni, strasti, ljubavi… Reditelj maestralno prikazuje sve lepote života u velikoj porodici, a posebno legendarne zajedničke ručkove na otvorenom i izlete. Jednostavno se ne može odoleti naletima nostalgije dok se gledaju ove scene.
Junak filma želi da postane reditelj, želi da ide u Rim gde će ostvariti ambiciju. A onda sreće poznatog reditelja i uzor koji ga žestoko kritikuje jer hoće da napusti Napulj, i kaže mu: „Ovde se snimaju filmovi“. Dečak ga nije poslušao, ali jeste Sorentino, mnogo godina kasnije. Snimio je film „Božja ruka“.
Nemojte propustiti Amarkord 21. veka. Gledajte Sorentina. To će vas trajno promeniti.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.