Čarobne moći Italije

Grčka i Italija su vekovima u centru civilizacije. Čak i kada se centar pomeri, sa te dve geografske lokacije se širi inspiracija za velika dela, jer su se upravo na ta dva mediteranska toponima dogodila mnoga „čuda“, praktično iz svih oblasti koje možete zamisliti: od umetnosti do medicine.

U jednom od poslednjih filmova Andreja Končalovskog, koji danas preporučujemo, „Il pecato“ (Greh) možemo videti biografiju jednog od najznačajnijih svetskih umetnika. U pitanju je Mikelanđelo Buonaroti. Andrej nam prikazuje Mikelanđela kao rastrojenog čoveka, genija, empatičnu osobu, ali i sujetnog umetnika. I dok gledate film, u glavi se pitate da li je on genije, da li je njegovo ponašanje opravdano ili je nešto sasvim treće. Nijednu od tih emocija ne možemo uzeti zdravo za gotovo i tako ga definisati.

Mikelanđelo se sve vreme bori sa svojim manama, a ujedno i biva upleten u klasične sukobe između dinastija koje pretenduju da zauzmu presto. S obzirom da Mikelanđelu za stvaranje velikih mermernih skulptura ili za izgradnju arhitektonskih zdanja ili ukrasa treba mnogo para, on nažalost ne može da izbegne uplitanje u političke igre i interese porodica koji gaje grandiozne ambicije –jedni hoće grobnicu, dugi fasadu, treći skulpturu… A svi naručuju dela samo iz jednog razloga – da bi se divili sebi i da bi se drugi divili njima. Toliko egoizma je palo na nejaka Mikelanđelova pleća, čoveka koji je ceo život proveo u potrazi za lepotom.

Končalovski je u ovom filmu briljirao. Kako se smenjuju kadrovi pred vašim očima tako se sve više i više čudite kako je to uradio. Kako je snimio film ispunjen neverovatnim slikama. Svaka sekunda može bili slika koju ćete okačiti na zid. Vidi se da je inspiraciju našao u drugim rediteljima, recimo izvesnom Andreju T. Takođe, nesumnjivo je i rediteljevo poznavanje italijanske umetnosti, geografije, duše i istorije. Da li je ovaj film najbolje delo ruskog reditelja? Možda i nije, ali je svakako film koji vas ostavlja da sami donosite zaključke i uživate u prelepim predelima Italije, uglavnom Toskane.

Končalovski je i pored velikog uticaja Tarkovskog, koji je postavio mnoge standarde u kinematografiji, uspeo da sebe izdvoji iz mora reditelja. Ponekad Netflixove filmove ne možete razlikovati, svi nam nekada deluju isto. Možda bih mogla povući paralelu sa Tarkovskim i reći da je njegova ljubav prema prirodi i životinjama itekako vidljiva. Ali Andrej nije jednoznačan reditelj, i njegove filmove ne možete baš staviti u niz Netfliksovih filmova koji donose novac. Ovi filmovi ostaju budućim generacijama. Iz njih se može i treba učiti, ako ništa drugo onda kako se stvara lepota.