Ključna lekcija – ako uopšte želimo da učimo – iz izbora za gradonačelnika Njujorka glasi: radikalna promena je moguća samo ako glasači uspeju da ukrote sopstveni cinizam. Ako naučimo tu lekciju, već smo pobedili. Kofe govana u vidu ciničnih kvazimudrolija mogle su biti prosute na glavu Zorana Mamdanija, novoizabranog gradonačelnika Njujorka – ali nisu. Glasači nisu hteli da im grad vodi Donald Tramp, naravno, preko svoje lutke na naduvavanje. Oni su hteli osobu koja odlučuje samostalno i koja zna da kontroliše sopstvene misli i reči (sve paralele s našim sistemom nisu slučajne).
Studenti su doneli nešto novo i nešto drugačije. Ipak, potpuno sam siguran da će se i oni sudariti s poslovičnim cinizmom politički svesnih glasača. Masa je masa – većina nije ni sposobna za cinizam – ali oni koji formalno pripadaju srednjoj klasi, ne nužno i ekonomski, mogu uništiti sve što im se nađe na putu, jer njima u jednom trenutku niko neće odgovarati. Ipak, ako se taj sloj odrekne cinizma, studenti bi mogli promeniti društvo. U suprotnom, mogu samo skloniti Vučića, što je neophodno, ali ne i dovoljno.
Ako se ne odreknemo cinizma, posle Vučićeve smene lako možemo upasti u novi niz postrevolucionarnih razočaranja. Upravo je taj cinizam, koji je eksplodirao nakon petooktobarskih promena, doveo megacinika na vlast, kralja cinizma – Aleksandra Vučića. Naši mali, svakodnevni cinizmi na kraju su se slili u jedan veliki, u cloacu maximu.
On je to doveo do negativnog savršenstva. Do ludila, takoreći. Recimo, kad se izvinjava, on to radi sumanuto. Kaže: „izvinjavam se tužiocima“, a onda doda: „jer sam govorio istinu“. Za to je stvarno potreban talenat. Kao da gledate i slušate, recimo, virtuoza na violini, samo na drugoj strani vrednosnog spektra. Kakvo izvinjenje. Neverovatno. Izvini jer sam govorio istinu. Može li odvratnije?
S druge strane okeana sedi još jedan cinik. Ali njegov cinizam imao je dobar učinak: naterao je cinike njujorške srednje klase da se odreknu te ružne navike da po svemu seru jer im se može, jer imaju baš „jake argumente“. Tako je u Njujorku pobedio neko koga Tramp naziva radikalnim komunistom. Izgleda da to nikoga nije uzrujalo. Izgleda da u Americi to više nije psovka. Malo se ko tamo danas trza na komunizam. Što je i logično, jer kriptofašisti uzimaju sve veću moć. Komunisti mu, u tom slučaju, dođu kao lek, a ne kao neko koga se treba plašiti. S tim što Mamdani nije tako radikalan kao što Tramp želi da ga prikaže.
Donedavno se činilo da je Mamdani zgodna vreća za udaranje: reper, Indijac, musliman, bez poslovnog iskustva… On koji je rekao da bi uhapsio Netanjahua i zatim dobio 30 odsto jevrejskih glasova.
Njega preziru republikanci, ali isto tako i stara garda demokrata. Tramp ga ne voli iz dubine cinične duše, iako su njih dvojica u jednoj stvari slični. Obojica ruše tradicionalni politički pogled na svet.
Glasači, ipak, nisu upali u zamku cinizma. To je ostalo za sve s druge strane ograde. Ti s druge strane potoka sada tvrde da je Tramp sve radio da bi upravo Mamdani pobedio, kao neka namerna kontra, kao da i jednom i drugom odgovara trenutna situacija… Cinici, dakle, tvrde da narcisoidna ličnost poput Trampa voli da gubi. Pitajte psihologe da li je to uopšte moguće. Tramp je na vlasti ukupno pet godina, i za to vreme nije postojao ni trenutak u kom je bio spreman da prizna poraz, makar i simbolički, a onda je odjednom, eto baš sad, rado prihvatio da izgubi najveći grad u državi, grad u kome se nalazi i njegovo poslovno carstvo.
To je jedna lekcija. Drugu lekciju mogao bi naučiti i sam Mamdani, a i mi zajedno s njim. Ivan Krastev uočio je zanimljivu pravilnost: desničari se lakše vraćaju na vlast nego što je osvajaju. Krastev se pita šta treba da urade centralne, leve i desne nepopulističke, politički liberalne stranke kada dođu na vlast.
Nakon prvog udara, populisti uglavnom gube vlast, naravno, u demokratskim društvima, u društvima koja nisu ušla u fazu fingiranih izbora. A i tamo će, pre ili kasnije, populisti pasti. Drama nastupa tek kad se to dogodi. Pokazalo se da populisti prvo unište one koji su za njih glasali, nezadovoljne slojeve, sve one koje su liberalne stranke ostavile po strani. To se ponavlja praktično svuda. A i oni koji ih smene obično nastavljaju po starom. I dalje ne vode računa o ljudima koji su ostali bez političkih zastupnika. Zato se populisti lakše vraćaju na vlast nego što je prvi put osvajaju.
Krastev objašnjava da je prvi impuls liberalnih stranaka da brane demokratiju i sve što uz to ide – prava manjina, pravnu državu… Međutim, to se pokazalo kao neuspešna taktika. Kada se primeni taj recept, populisti se lako vrate na vlast. To se dogodilo u SAD, Slovačkoj, Češkoj… sledeća je najverovatnije Poljska, a ni Britanija nije daleko.
Krastev navodi da je nemoguće biti brz (i efikasan), a istovremeno poštovati zakon. Ili zakon (onda je sve sporo), ili brzina (a onda ste na populističkom terenu).
Populisti su preuzeli sve institucije – to mi najbolje vidimo – i nova vlada mora prekršiti zakon da bi došla na nulu. Ako sve ide po procedurama, za četiri ili pet godina, a možda i ranije, populisti će se vratiti. Njima su uvek otvorena jedna od dvoja vrata: ili se radilo po zakonu, pa su njihovi ljudi ostali u institucijama, ili su svi sklonjeni, što znači da nova vlada ne poštuje zakon. A liberalne vlade dobijaju izbore uz obećanje da će poštovati zakon.
Dakle, liberalnim, demokratskim, centralističkim strankama treba neko novo rešenje. Takozvani treći put.
Očigledno je da se ne može ići utabanim stazama. Tradicionalne centralističke stranke – kako leve, tako i desne – umiru pred našim očima. One više nisu u stanju da formulišu politiku. Pogledajte samo Makrona – on je samo trgovac koji nema nikakve veze s politikom. Tramp je takođe trgovac, ali on neprestano donosi političke odluke. Tradicionalne centralističke stranke odavno su prestale to da rade. Njih na put vodi čista inercija i lični ekonomski interesi. Desnica je to prepoznala i krenula u akciju. Levica je spavala. Senders i Korbin osetili su šta se dešava, ali nisu imali dovoljno snage da preokrenu stvari. S druge strane, ni populisti nisu održivi. Njihove politike uništavaju one koji su ih doveli na vlast.
Odgovor se nekako sam nameće. Ljudi koji su ostali na margini i sada iz očaja biraju sve one koji im se uopšte obrate – moraju biti u centru nove politike. To ne znači da im treba pružiti nacionalističku utehu, jer bi to značilo da se takmičite s nacionalističkim strankama u njihovom sportu. Tuda su krenuli mnogi u Evropi. Utisak je da je to pogrešan put.
Odbačenima treba ponuditi alternativu koja ne dolazi spolja. Jer to je jedino što nacionalisti nude – priču o spoljnim krivcima ili, eventualno, o unutrašnjim neprijateljima. Ljudi koji su ostali u međuprostoru – ostavljeni i politički usamljeni – moraju dobiti politički prostor u kome će moći da se ostvare. U 19. veku to su im dali komunisti. Sad im neko nov mora dati nešto slično. Neko ko će ih emancipovati, ko će im omogućiti vertikalnu pokretljivost, obrazovanje, sigurnost i političku vidljivost. To nisu oni koji ih ignorišu, a nisu ni oni koji ih plaše da će neko drugačiji uzeti sve.
Možda je Mamdani taj koji će ponuditi ruku onima koji se nalaze na margini, onima koje su demokrate i republikanci u SAD gurnuli na rub, onima kojima je Tramp obećao spas, a onda ih gurnuo u još veće blato. Ako krene tim putem, Mamdani će biti zvezda u koju ćemo svi moći da se zagledamo.