Dekart je svoj filozofski kredo „Mislim, dakle postojim“ izveo iz stajališta da treba sumnjati u sve. Drugim rečima, da sve treba preispitivati. Dogmatski pogled na svet isključuje sumnju, pa samim tim i mišljenje, a potom i samo postojanje, ako ćemo po Dekartu. Da bismo mislili, moramo razgovarati, jer ne može se misliti bez drugih ljudi. Kako je kolega kolumnista lepo rekao:
Gotovo niko ne izlazi iz sopstvenog ega, pa u promišljanjima sopstveno JA suprotstavlja tuđem JA, verujući da je njegovo JA apsolut, te da nijedno drugo (a posebno drugačije) JA nije vredno razmatranja. Malo ko razume da se u dijalogu ne suprotstavlja ego (jesam), već misao (postojim).
Boško Orlić
Pitanje je kako je ovo društvo došlo do toga da javni prostor opsedaju sve sami egoisti. Posle kraćeg razmišljanja došao sam do zaključka da su egoisti iz javnog prostora još i dobri, kakvi su one koje viđam u privatnom i poluprivatnom prostoru (slave, kafane, ćaskanja u redu ili na bilo kom mestu gde se može popričati). Oni u javnom prostoru barem imaju neke granice. Kad nema tog, kakvog-takvog pritiska koji javni nastup podrazumeva (tu ne računam Pink i Hepi ludilo, koje se emituje uživo), ljudi u većini slučajeva raspuste svoj ego, naviju ga do maksimuma. Malo ko od njih nešto čita, ali zato svi znaju sve. Velika je dilema ko je gori – masa ili elita. Mirko Kovač nazvao je knjigu polemika: „Elita gora od rulje“. To bi se savršeno moglo primeniti i na naš slučaj.
Kako smo došli dotle, može se zapitati zabrinuti posmatrač srpskog društva. Dok sam razmišljao o odgovoru na ovo pitanje, slušao sam Borisa Budena. Govorio je obrazovanju. Njegova priča navela me je na trag iz koga ću pokušati da postavim tezu – pokušaj odgovora na pitanje koje je postavio kolega u prethodnom tekstu.
Srpsko društvo odbacilo je razgovor kad je početkom devedesetih zamenilo reči oružjem. Veliki deo elite i najveći deo etničkih Srba prihvatio je ideju o tome da probleme treba rešavati uz barutna isparenja.
Kako bi objasnio problem jezika i obrazovanja, Boris Buden pojašnjava, parafraziram, da je rat uništio naše znanje, da je uništio naše istorijsko iskustvo, da nam je uništio veru u same sebe, da je uništio sposobnost našeg jezika da stvori zajednički prostor razumevanja, prostor razmišljanja…
Rat je pregazio i samu potrebu za razgovorom. Ne možemo razgovarati jer nismo uspeli da ispričamo praktično ništa. Nismo uspeli da razgovaramo s Hrvatima, nismo uspeli da pričamo s Albancima, s Bosancima… Pucali smo umesto da pričamo. A onda su nas naterali da ostavimo puške, ali mi i dalje nećemo da pričamo, već samo čekamo priliku da opet nekome „jebemo mater“. Tu, ali i razne slične psovke možete čuti u javnom prostoru, a tek u privatnom…
Pritom, sve što se dogodilo devedesetih nije stavljeno na sto kao važna tema o kojoj se mora razgovarati. Nismo uspeli da progovorimo o sopstvenoj krivici, o političkoj, moralnoj i metafizičkoj krivici. Svaka priča o tome pretvara se u svađu. Srpsko društvo u stanju je da govori samo o tuđoj krivici. Nije u stanju da posumnja u sopstvene odluke i postupke. Sumnja bi nas, kaže Dekart, dovela do mišljenja i postojanja. Sumnja bi nas dovela do dijaloga koji nam toliko nedostaje.
Ne možemo preskočiti tako veliku priču kao što je rat, ne možemo je tabuizirati, ne možemo ćutati i praviti se blesavi, ne možemo uvek tražiti krivce tamo negde… Ne može sve to proći bez posledica. To ne moraju biti materijalne, međunarodne ili diplomatske posledice. Sve se to može nekako nivelisati. Sve to može, ali ne i unutrašnji dijalog. Ta rupa ne može se popuniti nekim drugim temama. Drugih tema zapravo i nema. Masa JA ne može izroditi temu, jer niko ne čuje onog drugog. Praznina koju je ostavila odluka da se reči zamene oružjem ne može se popuniti drugačije nego preispitivanjem te odluke. Preispitivanjem sopstvene krivice. Dok god tvrdimo da nema naše krivice, neće biti ni dijaloga, jer JA koje nije krivo zapravo nema o čemu da razgovara. Svaki razgovor je besmislen. Uostalom, o čemu bi savršenstvo i moglo razgovarati osim o sopstvenoj superiornosti. A tu nema dijaloga, mišljenja, kao ni – ispostaviće se – postojanja.