Neverovatno je da u srpskoj eliti (kako političkoj, tako i intelektualnoj), pa posledično i u srpskom društvu, ne postoji onaj najmanji zajednički imenitelj, iliti najmanji zajednički sadržalac, koji bi mogao biti tačka okupljanja.
Intelektualci okupljeni na oba pola srpske političke misli (čast izuzecima) neretko (da ne kažem u pravilu) u svojim promišljanjima, a posebno u kritikama, ne beže od napada na ličnost, poistovećujući je sa mišlju sa kojom se ne slažu. Malo ko razume da je istina spoznaja o stvarnosti onakvoj kakva ona jeste, a ne onakvom kakvu je mi doživljavamo. Gotovo niko ne izlazi iz sopstvenog ega, pa u promišljanjima sopstveno JA, suprotstavlja tuđem JA, verujući da je njegovo JA apsolut, te da svako drugo (a posebno drugačije) JA nije vredno razmatranja. Malo ko razume da se u dijalogu ne suprotstavlja ego (jesam) već misao (postojim).
Posledično, ni polemika (dijalog) više ne služi spoznaji drugačijeg i preispitivanju sopstvenog mišljenja. Čak ne služi ni afirmaciji sebe, već nipodaštavanju drugog, a često tog drugog doživljava kao tuđina. Možda će zvučati čudno, ali za dijalog, pa i polemiku, nužno je MI, odnosno, najmanje dva JA, kako bi dijalog uopšte postojao.
Čini se, da bi razgovora uopšte bilo, koliko god ta dva JA (jesam) bila suprotstavljena, moraju prihvatiti postojanje (misao) druge strane. Misli, odnosno promišljanja se ne moraju (niti trebaju) saglasiti o bilo čemu, ali moraju biti prihvaćena. Neprihvatanjem drugačije misli, obesmišljava se samo postojanje osobe sa kojom razgovaramo (delimo misli, odnosno postojanje). Ovo nužno vodi nasilju, prvo verbalnom, a potom i pravom. Tako smo od sagovornika i neistomišljenika, postali ekstremni desničari, fašisti, izdajnici, strani plaćenici, lopovi… U najboljem slučaju (ako baš ne žele da nam oduzmu pravo da postojimo) korisni idioti…
Verujem da je misao drugog čoveka, ako sam je tražio (pitao za mišljenje) – obaveza, a ako nisam (ako je sagovornik sam izrekao misao) – onda je dar (poklon). U svakom slučaju, dužan sam bar da čujem, a ako sam u stanju, onda i da razumem drugog. Ne moram da se složim, ali moram da mislim (postojim)!