Teorije zavere izazivaju oprečne reakcije. S jedne strane su fanovi, ljudi koji veruju da stvarnost ne postoji, već da je sve iluzija, da se sve dešava u glavi velikog demijurga, dok na drugom polu stanuju apsolutni skeptici. Za njih su sve teorije zavere produkt ludila. Istina je, kao i uvek, negde na sredini. Neke teorije zavere zaista su produkt ludila: ljudi gušteri, kontrolisanje ljudi pomoću čipova koji su nam ubačeni zajedno s vakcinom (kao da nas ne mogu pratiti preko telefona, koje dobrovoljno nosimo i u toalet), ravna Zemlja…
Nisu sve teorije zavere budalaste, mnoge su, ispostavlja se, tačne. Recimo, slušali smo o tome da proizvođači bele tehnike „ugrađuju greške“ u svoje proizvode. Cilj je da se uređaji pokvare čim im istekne rok. Budući da danas skoro sve radi pomoću čipova, nije teško programirati kvar. Pričalo se da veš-mašine kupljene pre 30 godina i danas rade, dok se nove pokvare čim im istekne garancija. Takvi kvarovi teško se otklanjaju, a i popravke su skupe, pa se više isplati kupiti novu. I tako u krug. Skeptici bi rekli da je to još jedna u nizu teorija zavere. Međutim, ispostavilo se da su kompanije stvarno to radile. To je otišlo toliko daleko da je nadležni odbor Evropskog parlamenta predložio rešenje tog problema. Evropska unija hoće da zabrani proizvođačima bele tehnike da prodaju proizvode s ugrađenim kvarom.
Zavera je u prošlosti bilo mnogo, možda i previše. Skora sva politička ubistva organizovana su u nekim zavereničkim grupama. A kako drugačije? Zavere su svuda oko nas. Pitanje je kako se desilo da glupe i očigledno izmišljene zavere uđu u javni prostor tako široko i tako duboko. Pitanje je zašto se zaverama bave ljudi koji nemaju pojma o čemu govore, niti ih te teme zanimaju, već ih samo interesuje da pronađu zaveru, a traže je svuda.
Pitanje, dakle, glasi: Zašto su teorije zavere preplavile masu ljudi koji se nikad nisu bavili temama na koje se zavere odnose? Dobre odgovore nije teško dati: socijalne mreže, pojednostavljivanje iz želje da se razume haotični svet, propast medija i nedostatak urednika, koji su nekad bili odličan filter za zaustavljanje gluposti… To je sve tačno, ali mi je nekako nedovoljno. Da su, umesto teorija zavere, svuda pljuštale priče o, šta ja znam, avangardnoj muzici, da li bi ljudi o kojima govorimo (teški ovisnici o smutnim tumačenjima stvarnosti) u kafanama pričali o Šenbergu i Bergu? Sumnjam.
Sve što je povezano s mrežama i medijima svakako je uticalo na pucanje sistema, ali to nije dovoljan razlog da se ludilo tako dobro primi. Ovde govorim samo o teorijama koje se graniče s ludilom. Takođe, mora postojati objašnjenje za one koji su apriori protiv, koji odbijaju mogućnost da se neko urotio protiv nekog drugog.
Odgovor bi se, pojednostavljeno rečeno, mogao kriti u tome da je vera u boga zamenjena verom u pojednostavljenu stvarnost. Mada su u većini država, na primer u Srbiji, vernici nominalna većina, praksa govori da se sve svodi na tradiciju (slavljenje slave, Božića, Uskrsa, venčanje, krštenje…) – i nacionalni (ili, u slučaju Vatikana, internacionalni) autoritet. Na individualnom nivou, kao da više nema vernika, ili ih je sve manje. Čak i oni koji se mogu smatrati vernicima u punom značenje te reči često praktikuju neku svoju religiju, koja je daleko od izvora. Kao da više ništa nema nikakve veze s nemalim brojem pravila koja svaka institucionalna religija propisuje. Po propisanim kanonima, većina vernika bila bi spaljena na lomači. Crkve pak ćute, jer ako spale i te malobrojne fanove, neće im ostati niko. Vernici izmišljaju svoju veru, samo što je nazivaju hrišćanskom, ili kako je već zovu.
Redefinisanje vere po sopstvenom nahođenju (što znači da nema više pokreta) pretvorilo je crkvu u čisto političku ili društveno-političku organizaciju. Prazan prostor koji je nastao udaljavanjem od religijske baze popunjen je novom religijom – bespogovornom verom u teorije zavere.
Kad su ljudi počeli da tumače stvarnost po sopstvenom nahođenju, nastao je pravi haos. Propovednici su postali šarlatani, ludaci, manipulatori… Ukratko, opskurni likovi svih vrsta. Kad se scena atomizovala i postala haotična, shvatili smo da su crkve ipak uspostavljale kakav-takav red. Institucije su bitne – pouka je ove lekcije, bez obzira na to kakve su i koliko su pokvarene i korumpirane. Institucije su nezamenjive i neophodne. Inače sistem ne funkcioniše.
Pada mi na pamet naslov romana Miodraga Bulatovića „Rat je bio bolji“. U našem slučaju, slogan bi mogao biti: „Crkve su bile bolje.“ Ispostavlja se da jesu. Svaki red bolji je od haosa, moglo bi glasiti drugo naravoučenije.
Ljudi moraju verovati u nešto. Ako im ostavite da sami smišljaju svoju religiju, dobićete priče o ljudima gušterima koji žive u središtu zemlje i sve nas kontrolišu. Ako neće da smišljaju, neko će ih napraviti budalama; uzeće im pare i manipulisaće njima kako mu padne na pamet – u to je uključena i politička manipulacija. Ljudima treba neko ko će im objasniti šta se zapravo dešava, neko ko će im se obratiti rečnikom koji mogu razumeti. Sve mora biti jednostavno, jasno i glatko, kao ravna Zemlja.
I mora biti nasilno. To je drugi deo ove teze. Radikalniji deo. Crkve u Evropi danas su pacifikovane. Mislim da nema potrebe za podsećanjem na nasilnu, vrlo nasilnu povest, posebno evropsku istoriju religijskog nasilja.
Ljudima je crkva prestala da bude zanimljiva baš kad se pacifikovala. Čim su prestali da pale veštice, proteruju ljude, zatvaraju slobodoumne… i počeli da puštaju na slobodu fanatike, želja za bogom naglo je opala. Ostala je isprazna tradicija, sve se pretvorilo u simbole, supstitucije žrtvovanja, šuplje rituale… Po svemu sudeći, ljudi nikad u većem broju nisu verovali u transcedentalnog boga, niti u misaonog, metafizičkog boga – oni su veru poistovećivali sa spektaklom i željom za krvlju, dakako, tuđom.
Bog i crkva su tu da pojednostave komplikovano i da zakomplikuju jednostavno, a kad se zapetljaju u sopstvenim objašnjenjima, tu su gladijatorske igre. Kad su igre ukinute, vera je počela da gubi na popularnosti.
Teorije zavere popunile su taj prostor. Čim se teoretičari zavere okupe na jednom mestu (može i na anonimnim forumima), nasilje spontano isplivava kao jedino logično rešenje za sve što oni vide kao problem. Ne treba podsećati na QAnon i njihov pokušaj državnog udara u SAD – juriš na Kapitol. Crkva se odrekla nasilja, ali naši teoretičari nisu. Nedostatak institucija – maločas sam kukao zbog toga – pokazao se kao prednost u ovoj fazi eksplozije teorija zavere. Samo zbog toga nema više nasilja podstaknutog suludim teorijama. Bez institucija nema ni sistemskog nasilja. QAnon je bio incident, organizacija koja se vrlo brzo ugasila. Ipak, to je opomena da neki harizmatični anonimac, kao što je Q, može naneti mnogo štete. Na početku je na anonimnim forumima bilo nekoliko vođa. Q je bio samo jedan od njih.
Zasad, srećom, nema zavereničkih institucija, bar mi ne znamo za njih. Ili se možda stvaraju, a mi o tome nemamo pojma. Kad budete videli naoružane šamane kako jure ljude guštere, znaćete da je rođena nova crkva. Tad ćete morati da odgovorite na pitanje: jeste li s njima ili s nama? Vi birate. Ja sam za guštere.