Svake godine pred velike praznike, prvenstveno božićne i uskršnje, u srpskim glavama uskovitla se mala konfuzija. Sve to kratko traje, tek nekoliko sekundi, eventualno nekoliko minuta, ako se povede razgovor. Kratka drama lako se razrešava: koga briga, ili eto još jedne nedoumice u kojoj se ne zna ko je na pravoj strani, a najverovatnije smo to mi, jer smo uvek bili super. I to je to.
Pitanje kalendara, ipak, nije tako jednostavno. Niti je „istina“ na našoj strani. Posledice su velike, a pitanje zašto oni drugi slave Božić sada, dok mi prilično kasnimo – ne spada u pitanja na koja se može jasno i jednostavno odgovoriti. Pre svega, zato što je to pitanje astronomije, mogli bismo reći – prirode. Sve ostalo jeste u našem, ljudskom delokrugu, dok je razlika u datumima posledica nepreciznog računanja.
Pre same priče o kalendaru, jedna napomena. Nedavno sam prvi put razmišljao o tome šta je zapravo objektivno, a šta je ljudska konstrukcija. Konkretno pitanje pojednostavljuje problem: da li bi nešto postojalo da nema ljudi? Recimo, da li bi matematičke formule važile da je evolucija skrenula levo od Albukerkija i da nikad nije došla do homo sapijensa. Odgovor glasi da bi važile. Ili, recimo, pitanje: da li dobro i zlo postoje bez ljudi? Odgovor glasi: ne postoje. To su ljudske konstrukcije, moglo bi se reći – izmišljotine. Probajte sami. Zanimljivo je.
Dopalo mi se da postavljam sebi to pitanje svaki put kad razmišljam o nekoj opštoj ili apstraktnoj temi. Tako je bilo i u ovom slučaju. Gledano iz tog ugla, spor oko kalendara zapravo ne postoji.
Zemlja se okreće oko Sunca nezavisno od toga kako mi na to gledamo. Kao što se Zemlja okrene oko svoje ose za 24 sata, tako se okrene i oko Sunca za 365 dana, 6 sati, 9 minuta, 9,76 sekundi ili 365,256363 dana. Toliko bi trajao taj put i da nema ljudi. Pitanje je samo da li mi to znamo da izračunamo, a dugo nismo znali, ili bar nismo bili precizni. Upravo je to neznanje suština „spora“ oko našeg i njihovog kalendara. Drugim rečima, možemo se mi dogovoriti o svačemu, o tome da dan traje 17 sati ili 35 sati i 7 minuta. Da godina traje 200 ili 4.000 dana. To neće ništa promeniti, ni za jednu milisekundu.
Priča počinje u starom Rimu. Rimljani su koristili komplikovani kalendar, koji je bio vrlo neprecizan. Dok nije počela ekspanzija, to je moglo proći. Osvajanja nisu bila moguća bez preciznog kalendara, pre svega, iz praktičnih razloga – vojska koja je osvajala ekumenu morala se snabdevati hranom, bez kašnjenja. U suprotnom, mogli ste očekivati pobunu. Da bi hrana stizala svuda, trebalo ju je proizvesti, a da bi se to dogodilo, rimske vlasti morale su razumeti astronomiju. Bez kalendara usklađenog s kretanjem u Sunčevom sistemu poljoprivrednici nisu znali kad tačno treba da seju, a kad da ubiru plodove. Bez toga nema redovnog snabdevanja udaljenih trupa… U jednom periodu Rim je držao pod vlašću ogromnu teritoriju: od Britanije do Bliskog istoka, kao i ceo Mediteran.
Komplikovani rimski kalendar zamenjen je modernim, koji se uz ispravke koristi i danas. Napravio ga je Sosigen, astronom iz Aleksandrije. Njega je angažovao Julije Cezar. Tako je nastao julijanski kalendar, koji je prvi put revidiran tek u 16. veku. Papa Grgur XIII započeo je promenu, jer nešto nije štimalo u tad još uvek aktuelnom kalendaru iz 46. godine pre nove ere. Astronomi su izračunali da se za tih hiljadu i po godina, zbog nepreciznosti starog kalendara, nakupilo 10 dana razlike. Papa je presekao, pa je doneo bulu kojom je ljudska nepreciznost usklađena sa stvarnošću (prirodom, svemirom ili bogom, svejedno).
Papa je problem rešio ovako: iz kalendara je izbacio 10 dana, pa se iz 4. oktobra 1582. direktno ušlo u 15. oktobar; određeno je koje su prestupne godine (svaka deljiva sa 4, osim godina deljivih sa 100, a tu je prestupna samo ona koja je deljiva sa 400); prestupna godina ima dan više i taj dan dodaje se februaru; prvi dan u godini je 1. januar; Uskrs se računa prema novom kalendaru.
I to je to. Idemo dalje. Zapravo, ne. Neke pravoslavne crkve (među njima i naša SPC) odbile su da se usklade sa svemirom, sve po principu „ubijte glasnika“. Ako nam vesti iz svemira donosi mrska Katolička crkva, mi nećemo tako. Da nam je neko rekao kako treba ispeglati kalendar, možda bismo i razmislili. Pardon, zapravo i ne bismo. Milutin Milanković, dakle naš čovek, predložio je kalendar precizniji od aktuelnog. Čak je i nazvan novi julijanski, kako ne bi bilo ni simboličkih veza s mrskim papskim proizvodom. Međutim, crkva je dosledna. Ni taj kalendar nije prihvaćen. Gaj Julije Cezar ostao je na zidu i u srcima svih svetosavskih pravoslavaca.
Postoji dobar vic koji kaže otprilike ovako: Zašto pravoslavne države zaostaju za katoličkim? Zato što se mole bogu i svecima koji su bili tu pre dve nedelje, pa ih nisu čuli jer su otišli dalje.
Razlika između dva kalendara raste i biće još veća. Počelo je sa 10 dana, a u međuvremenu ih se nagomilalo još nekoliko. Tradicija proslave na određene datume moraće u budućnosti da se menja. Osim ako naša crkva ne odluči da se ne složi ni sama sa sobom pa zadrži datume koji joj odgovaraju, jer kad se zakoni fizike i matematike jednom prekrše – uvek se mogu malo modifikovati, samo za naše potrebe.
Ta pobuna protiv stvarnosti nije ostala bez posledica. Simbolički, isključili smo se iz glavnih civilizacijskih tokova, jer oni koji ne prihvataju objektivni svet oko sebe (sve ono što je van ljudskog uticaja) deo su problema, a ne rešenja. Propadanje se proširilo, jer ako ti ne odgovara kako se Zemlja vrti oko Sunca, male su šanse da će ti se dopasti nešto ljudsko, nekad isuviše ljudsko.
Identitet se, govori nam ova priča o kalendaru, može izgraditi oko bilo čega. Čitavi narodi mogu stradati, recimo, zbog crteža suvog lista. Ili, ko zna, zbog kalendara. Zato treba pažljivo birati teme oko kojih će se vrteti identitetska priča. Nekad bi trebalo posebno pripaziti da se identitet nacije ne postavi naspram svemira. Ili boga. Jer, i fizika i metafizika mogu i znaju da budu surove.
Srećni praznici!