Čini se da rastu tenzije unutar srpskog društva. Istraživanja javnog mnjenja „govore“ da imamo veliki nesklad između raspoloženja građana i postupaka Države. Mediji nas bombarduju sa svih strana i to potpuno suprotnim informacijama o tome šta se zaista desilo u Briselu… Da li smo i de facto i de iure priznali nezavisnost Kosova ili se nastavlja borba za Kosovo i Metohiju?
Jedino oko čega se svi slažu jeste da su se predsednik Srbije i Aljbin Kurti sporazumeli da tzv. francusko-nemački predlog dalje ne treba dorađivati, odnosno da je tekst Sporazuma o normalizaciji koji je od strane EU objavljen i dostupan javnosti, usaglašen između dve strane i da predstavlja konačnu verziju.
Sve ostalo nam je potpuno nejasno. Ostali smo uskraćeni za odgovor na gotovo svako pitanje koje nam je palo na pamet, a posebno na pitanja koja su od značaja za razumevanje pozicije u kojoj se nalazimo.
Dijametralno suprotna mišljenja (ili je bolje reći poruke) nam dolaze sa različitih strana. Iskreno, ostalo je nejasno da li se ovaj Sporazum trebao potpisati, pa nije potpisan, da li će se on potpisati u budućnosti, ili uopšte ne zahteva nikakav potpis… Da li se radi o političkom sporazumu ili međunarodnom ugovoru?
Pa da pokušamo da demistifikujemo, šta se to zapravo desilo 27. februara u Briselu i u kojoj poziciji se nalazi Republika Srbija posle ovih „pregovora“…
Montevidejska konvencija (Konvencija o pravima i dužnostima Država iz 1933.) se smatra zbirkom do tada prihvaćenog međunarodnog običajnog prava. Do tada uvrežena pravila su napisana i od 1933. godine, predstavljaju pravo. Prvim članom ove Konvencije je konstatovano da se novi subjekt međunarodnog prava ne stvara priznanjem, već faktičkim uspostavljanjem stvarne i suverene vlasti nad stanovništvom koje živi na njenoj teritoriji, pa potom (pazite sad, ovo je ključno) sposobnošću tog subjekta (zajednice) da stupa u ugovorne odnose sa drugim subjektima međunarodnog prava. Znači u skladu sa ovom konvencijom, elementi državnosti bilo koje države su stalno stanovništvo, definisana teritorija, sopstvena vlada i sposobnost da se uđe u odnose sa drugim državama. Primećujemo da se ne zahteva nikakvo priznanje, niti pak članstvo u bilo kojoj organizaciji (pa ni UN). Stupajući u ugovorni odnos sa (tzv.) Republikom Kosovo, Republika Srbija mu je priznala osnovni prerogativ međunarodnopravnog subjektiviteta, s obzirom da svi ostali konvencijom predviđeni elementi, nisu sporni ni u Beogradu (gde se smatraju „privremenim“, ali im se ne spori postojanje), niti bilo gde drugde.
Obzirom da iz samog teksta sporazuma o normalizaciji, proizilaze konkretna prava, a posebno konkretne obaveze potpisnica istog, jasno je da nema nikakvog govora o političkom sporazumu, već je u pitanju međunarodni ugovor. Na pravnu prirodu ovog sporazuma, kao međunarodnog ugovora, ukazuje i ustanovljen mehanizam kontrole (od strana EU) ispunjenja preuzetih obaveza, odnosno sprovođenja istog. Zaključak je jednostavan (koliko god da se meni ne dopada), Republika Srbija i Kosovo su se u Briselu našli povodom međunarodnog ugovora.
Slažem se da sama preambula ovog sporazuma sadrži rezervu u odnosu na status („ne dovodeći u pitanje različita gledišta strana o osnovnim pitanjima“), ipak je očigledno da Republika Srbija u osnovnom tekstu (predloga?) sporazuma, Kosovu priznaje i suverenitet, teritorijalni integritet i međunarodni subjektivitet. Potpuno je svejedno šta bilo ko drugi misli o svemu ovom (nepriznavanje Kosova ili povlačenje priznanja), vrlo je jasno šta smo mi uradili definišući tekst sporazuma kao konačan…
Iz Brisela nam je potom stigla poruka (portparol EU za spoljnu politiku) da francusko-nemački sporazum nije ni predviđen za potpisivanje između strana. No, jednovremeno predsednik Srbije i Aljbin Kurti (namerno ga ne zovem predsednikom Kosova, ne zamerite ovu nepristojnost) saglasni su da je predsednik Srbije odbio da potpiše ovaj sporazum. Ukoliko ne verujemo našem Predsedniku, iskreno ne vidim ni jedan jedini razlog da se ne poveruje Aljbinu Kurtiju. Gospodin Kurti je ovo izjavio u više navrata, čak i pred Skupštinom Kosova.
No, izjave učesnika malo šta znače, posebno u međunarodnom pravu. Za razumevanje onoga šta jeste, moraćemo da pogledamo u Bečku konvenciju o međunarodnom ugovornom pravu iz 1969. godine. Bečka konvencija za zaključenje međunarodnih ugovora predviđa tri faze (vrlo slično kao i kod građanskih ugovora) zaključenja ugovora i to su usvajanje, overavanje i pristanak. Bitno je reći da fazom usvajanja, ugovorne strane potvrđuju određeni tekst, kao usaglašen i konačan. Ovo je trenutak kada predloženi tekst gubi svojstvo promenljivosti (predloga) i dobija prerogative (doduše ne sve) finalnog akta. Faktički, od momenta usvajanja, tekst ugovora se više ne može menjati. Sporazum o načinu usvajanja, može biti različit, pa time i usmen, odnosno neformalan. Nesporno je (svi smo čuli) da su Republika Srbija i Kosovo u potpunosti usaglasile tekst sporazuma o normalizaciji odnosa i izričito izjavile da se radi o konačnoj verziji. Izričita izjava šefova država, o tome da se radi o konačnoj verziji sporazuma, upravo predstavlja fazu overavanja. Na ovaj načun, okončane su prve dve faze postupka zaključenja međunarodnog ugovora, te nam je ostala samo treća i poslednja faza – pristanak Države na ugovor.
Članom 11. Konvencije, predviđeno je da da se pristanak na ugovor može dati potpisivanjem, razmenom instrumenata koji sačinjavaju ugovor, ratifikacijom, prihvatanjem, odobravanjem ili pristupanjem, ali ostavlja slobodu ugovornim stranama da svoj pristanak izraze i u bilo kojoj drugoj dogovorenoj formi… Takođe, članom 7. Konvencije je predviđeno da ugovori koje prihvate šef države, predsednik vlade i ministar inostranih poslova obavezuju državu, sve i ako oni nisu imali odgovarajuće punomoćje za zaključenje ugovora.
S obzirom da je pred subjektima međunarodnog prava bio predlog sporazuma (?), a ne sam sporazum, te da je pred nama i tzv. „mapa puta“ (način realizacije, odnosno neformalni pristanak na sporazum) jasno je da do pristanka (kao poslednje faze nužne za zaključenje međunarodnog ugovora) još uvek nije došlo, ali ne znači da 17. marta u Ohridu ovog pristanka neće biti… Strane su izrazile jasnu volju da prisustvuju sastanku na koji ih je pozvao predstavnik EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku, a agenda tog sastanka je upravo mapa puta, odnosno način implementacije sporazuma (u prevodu pristanak potpisnica)…
Istini za volju, ostalo je nejasno, da li bi ovaj sporazum podlegao potvrđivanju od strane Narodne skupštine Republike Srbije ili je sasvim dovoljno da Vlada obavesti Skupštinu o njegovom postojanju. Našim pozitivnim propisima je predviđeno: „Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore vojne, političke i ekonomske prirode, ugovore kojima se stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ugovore koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu važećih zakona i ugovore kojima se odstupa od postojećih zakonskih rešenja“. Da li ovaj konkretan sporazum spada pod gore citiranu odredbu, stvar je političke volje, a ne pravnog tumačenja. Na kraju krajeva, ni Briselski sporazumi nisu potvrđeni u Skupštini, a u potpunosti smo pristali na njih.
Da li ćemo i na šta pristati za koji dan, zaista ne znam, ali tu smo gde smo, svidelo se to nama ili ne… Ono što znam je kako mi se zovu ove kolumne… Pa eto, ja ne pristajem, iako me niko ništa nije ni pitao….