Priča je jednostavna. Udata žena i oženjeni muškarac se sreću prilikom useljenja u nove stanove, zapravo je reč o stanovima koje su iznajmili u istoj zgradi, na istom spratu. Još od prvog susreta je jasno da se njih dvoje privlače, ali tek onako izdaleka, s propisne distance. Magija je tu, van svake sumnje, ali eksplozija tek treba da se dogodi. Da li će do toga doći? Da li ćemo gledati erupciju strasti? Ako znamo da je film režirao jedan od najvećih esteta današnjice, možete biti sigurni da neće biti naglih pokreta.
Vong Karvai (Wong Kar-Wai) nikada ne žuri. To važi i za tempo samih filmova, ali i za dinamiku samog snimanja. Primer za odsustvo žurbe, u oba vida, je remek-delo „Raspoloženi za ljubav“ (In The Mood For Love).
Pošto su junaku i junakinji supružnici odsutni, njih dvoje počinju da se druže, naprosto su usamljeni. I to je zapravo to. Druženje dvoje usamljenih ljudi, razgovori, po koji dodir, zajedničko pisanje neke beznačajne knjige i kraj. Pa kako to da se film koji se može prepričati u jednoj rečenici svrstava u sam vrh svetske kinematografije. Zapravo je reč o savršenstvu samog filma, onoga što film čini filmom, a to nije samo priča, već je reč o savršenom odnosu detalja, asocijacija, slike, muzike, pokreta, kostima, montaže…
To je film koji je duboko uticao na filmske autore širom sveta, a i danas utiče na nove stvaraoce. Slavni Alehandro Gonazales Injaritu je pogledao film u bioskopu u Kanu, izašao iz sale, šetao sa ženom 20 minuta bez reči, potom su seli na mračnu kansku plažu i zajedno plakali. Sofija Kopola je rekla da je taj film inspirisao da napravi „Izgubljeni u prevodu“…
Prva ideja je bila da to bude film o hrani i da se radnja dešava u Pekingu, ali se odustalo od te zamisli, najverovatnije zbog preteće cenzure. Sve je prebačeno u Hong Kong, promenjena je radnja, ali je hrana ostala bitan deo priče.
„Raspoloženi za ljubav“ je posveta Hong Kongu u periodu od 1962. do 1966. Tačnije, posveta periodu i mestu odrastanja samog autora. To je i posveta njegovim roditeljima, kao i hrani. Poznavaoci azijske hrane mogu da prepoznaju u koje doba godine se radnja odigrava i to samo na osnovu toga šta junaci jedu.
Svedena priča, moglo bi se reći skromna, bez spektakla, bez iznenađenja, a ako se film pogleda iz drugog ugla, ako se pogleda drugačije nego ostali filmovi, može se videti svašta, neki bi rekli da se može videti sve što treba da se vidi na filmu. Gledaoci koji umeju da gledaju filmskim očima videće jedno barokno delo.
Karvai je film snimao 15 meseci, nije imao scenario, sve vreme je improvizovao. Ekipa je ludela, glumci nisu znali koje likove igraju, reditelj i scenarista bez scenarija je odlučio da snima pa će tek kada sve snimi odlučiti o čemu se u filmu zapravo radi, odluke o filmu će doneti u montaži. Zato je sve što mu je palo na pamet u toj velikoj improvizaciji snimao na više načina, iz više uglova, s više različitih dijaloga.
Recimo, supružnici junaka se ne vide ni kada su tu, kada su prisutni u prostoriji. Na tu genijalnu ideju reditelj je došao tek u montaži. U produkciji je snimio supružnike, a onda ih izbacio, ostavio je samo glas, jer svakako nisu prisutni, pa što bi ih i gledali u tih nekoliko kadrova.
Glavna junakinja tokom filma promeni čak 46 haljina. To su neverovatne haljine, neobičnog dizajna i još čudnijih boja. Haljine imaju samo estetsku ulogu, jer se osoba koja ih nosi sigurno u njima oseća komforno i prijatno. Takođe, navodno je njena frizura pripremana pet sati i to svaki dan snimanja.
U filmu je sve nekako stegnuto, haljine stiskaju junakinju, svi se guraju u malim stanovima, njih dvoje stalno žure i kriju se kako ne bi bili uhvaćeni, kako niko ne bi posumnjao da nešto rade, a svakako nisu radili ništa.
Karvai je sebi dao apsolutnu slobodu i širinu, lutao i tražio šta hoće da kaže, dok su junaci stegnuti i nemaju vremena. On je sebi dao beskonačno vremena i, naravno, trošio je mnogo para. Od 15 meseci devet je tražio priču. U tome je učestvovala cela ekipa.
Iako su glumci bili na ivici ludila, jer nisu znali koje likove glume i koji tekst treba da izgovore, reditelj je pratio instinkt. On je likove prilagođavao karakterima glumaca, zato mu je trebalo toliko vremena, morao je da upozna glumce i da onda uloge prilagodi njima. Kada je to postigao, pustio ih je da improvizuju, da budu to što jesu, da ne glume. Tako je izbrisao granicu između stvarnosti i fikcije.
Na kraju je snimio, mada bi bilo preciznije reći montirao, film u kome glumci ni ne glume, film o odnosima, ali bez odnosa, film o napetosti bez razloga da se bude napet, film o rešavanju problema, ali tako da problem nikada ne bude rešen. Snimio je vizuelno čudo u svakom smislu, a da nije znao šta snima. Snimao je i trošio ogromne količine novca, a da ga niko nije pitao šta radi. Takve uslove nema niko na svetu.
Takođe, mnogi poznavaoci filma smatraju da je muzika savršeno uklopljena u celinu, da je to primer jednog od najboljih uklapanja muzike u sliku, u istoriji filma. Autor je muziku bukvalno uzeo iz drugog filma koji je snimljen samo deset godina ranije. Dobio je savršen efekat, dobio je organski spoj, deo priče koja nije ni ispričana.
Praktično ne postoji segment filma „Raspoloženi za ljubav“ koji nije drugačiji, neobičan, iščašen, a istovremeno i genijalan.
Ovo nije preporuka za samo jedno gledanje. Shvatili ste, ovaj film se mora gledati nekoliko puta, a između gledanja obavezno je čitanje članaka, knjiga i intervjua. Gledanje filma „Raspoloženi za ljubav“ je avantura bez avanture, otkrivanje blaga bez namere da se nešto pronađe. To je film koji se može prepričati u jednoj rečenici i o kome se može govoriti ceo život.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.