„Kako je moguće, da jedna tako obrazovana nacija, nacija sa tako velikom istorijom i tradicijom, počini takav zločin?“. To je završna rečenica jednog svedoka iz koncentracionog logora Dahau. Nema mnogo mogućnosti da se odgovori na to pitanje: „Ili su bili prisiljeni, ili im je bilo svejedno“.
Tako se završava dokumentarac o koncentracionom kampu Dahau (KZ Dachau). „Dachau Liberation“ ne traje dugo, ni pun sat. Sve vreme gledate prave snimke i slušate izjave svedoka. Toliko ima materijala da nije bilo potrebno naknadno snimati.
Dahau nije bio istrebljivački logor (extermination camps ili na nemačkom Vernichtungslager). Nacisti na nemačkim teritorijama nisu imali takve logore, gradili su ih pre svega u Poljskoj. Glavni cilj nije bio da tamo dovode Jevreje i fabrički ih ubijaju. iako tamo imate sve: barake, sobe za mučenje, sobe za kupanje, gasnu komoru, sobu za spaljivanje… Tu su i lekarske prostorije u kojima su se sprovodili eksperimenti. I što je nacistima bilo važno – tu su imali železnicu. U Nemačkoj ne postoji mesto u kojem je bio čak i mali logor, a da nema železnicu. Ti su logori nekada bili samo za radnike, ili pak za političke zatvorenike, ali železnica je bila vrlo dobro razvijena. Do danas su ostale te pruge.
Ako Dahau nije bio istrebljivački logor, šta je onda bio? On je bio model ili uzorak (nem. Muster) za logore širom Evrope. Jednom kada su arhitekte izradili Dahau po naređenju Heinricha Himmlera 1933. koji je bio načelnik Minhenske policije, nastavili su da grade po tom obrascu. Mathausen, Belsen, Aušvic, Lublin, Majdanek… Svi izgledaju isto. Ispostavilo se da taj sistem najbolje funkcioniše. Najefikasnije je veliku grupu ljudi proterati efikasno i sa minimalnim utroškom vremena kroz takav prostor. Dahau je radio dugo. Od 1933. kada je Adolf postao kancelar, pa sve do kraja rata (od marta 1933. do aprila 1945.)
U Dahau su dovodili Poljake, Čehe, Ruse, Jugoslovene, Rome… Poenta je bila ukloniti sve koji su „opasni“ za Hitlerov režim, a to su uglavnom bili obrazovani ljudi. Njih su iscrpljivali radom. Dahau je bio eksperiment za Hitlerov režim. Između ostalog i za Hitlerovu vojsku. Što bolje iskoristiti one koji nisu Nemci i koji ne poštuju režim.
Nemcima je već vekovima usađeno da sve treba zabeležiti i sačuvati. Birokratija je njihova osobina. Kada su pravili sve te snimke mučenja, vešanja, izgladnjivanja bolesnih, odvajanja dece od majki, nisu računali da taj rat mogu izgubiti. I danas, u kojem god mestu da se okrenete ćete naleteti na podsećanje o žrtvama Holokausta. Tokom 12 godina u logoru je umrlo 40.000 ljudi. Ukoliko uporedite s logorima za eliminaciju ljudi, to za naciste i nije bio neki broj, jer su u Aušvicu, Sobiboru i drugim logorima u Poljskoj toliko ljudi ubijali nekada i na dnevnom nivou. To govori da ovaj logor nije imao svrhu da uništi sve koji tu dođu, već neku drugu. Da se zadrže politički zarobljenici, nepoželjni građani, poput gejeva, Roma, i osoba sa smetnjama u razvoju. A napravljen je na obroncima Alpa, u zelenim šumama na raskršću nekoliko država.
Od logora danas možete videti nekoliko rekonstruisanih baraka, sve ostale su srušene. Možete videti ceo proces koji je prethodio samoj gasnoj komori. Gde su ih kupali, skidali, i gde su čekali red. I sobe koje su koristili za eksperimente i ispitivanje. Sam logor je smešten u zelenilu, malo van grada Dahau, tako da ne možete ni naslutiti šta se tamo krije. Mada, verujem da su žitelji obližnjeg grada bili svesni da tamo dovoze ljude koji se odatle nikada nisu vraćali.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.