Death in the Land of Encantos

Filipinski reditelj Lav Dijaz (Diaz) je zauzeo zanimljivu poziciju u svetu filma. On ne pravi, rekao bih, nikakve kompromise, ni po kojoj osnovi. To ga drži prikovanog na margini, ali, ipak, uspeva da živi od tog posla. Filmovi mu se redovno prikazuju na festivalima, a ima i odanu publiku, ne mnogobrojnu, ali vrlo odanu. To je zanimljiva i jedinstvena pozicija. Dijaz kao da odbija sve što se preporučuje, što preporučuju marketinški stručnjaci, producenti i ini poznavaoci publike. On ne pravi filmove za publiku, već za posvećenike, za one koji ne misle da im se mozak skupio toliko da nije veći od klikera pa mu trebaju kratki i intezivni sadržaji, što više i što kraće to bolje. Kritičari primećuju da je Dijaz radikalno neironičan, da je posvećen i privržen, što je takođe na drugoj strani ciničnog sveta koji zna cenu svemu, a ništa ne zna o vrednosti. Dijaz je ostrvo. I taj položaj mu omogućava da snima šta hoće i kako hoće.

Upravo tako je snimio film „Smrt u zemlji Enkantosa“ (Death in the Land of Encantos – Kagadanan sa banwaan ning mga engkanto), jedan od najdužih filmova u istoriji kinematografije. Traje devet sati, preciznije 544 minuta.

Drugo važno zapažanje odnosi se na njegovu vezanost za ljude, trenutke, stvari… sve je kod njega važno, svi ti pojedinačni delovi čine celinu sveta. Ali, zapažaju kritičari, njegova vezanost nije vođena veličinom, već pokušajem da pripoveda na dijalektički način.

Devetosatni antispektakl delom je dokumentarna improvizacija, a delom igrani film.

Deo Filipina, region Bikol, opustošio je tajfun Reming. Predeli izgledaju kao s druge planete, tajfun je počistio sve. A onda se odronio deo vulkana i zatrpao kuće, zgrade i ljude. Dijaz je s kamerom otišao tamo odmah pošto je tajfun prošao. On je snimao i intervjuisao preživele. U igranom delu pratimo izmišljenog pesnika koji se vratio iz Rusije gde je boravio kao umetnički izgnanik. On se vraća i zatiče apokalipsu. Porodična kuća, porodica i njegov ljubavnik nestali su u oluji. Ostao je sam. Ostala je pustoš i vulkan.

A onda se život obnavlja. Život izranja iz katastrofe. Pesnik pronalazi stare prijatelje – kolegu pesnika i slikarku/vajarku. Njih troje počinju da grade sve od nule. Pre svega ponovo moraju da izgrade odnose.

Pesnik je izgubljen, on luta, ne zna gde će, ni zašto tamo ide, opustošene zemlje i tragedije daju mu šansu da ponovo započne novi život, ali on je već pokušao da to uradi, upravo se vratio iz izgnanstva iz Rusije.

Dijaz prikazuje pustoš. Prikazuje nam opustošenu zemlju, pesnika koji pokušava da nečim ispuni pustoš u duši, a ne ostaje dužan ni represivnom aparatu, na samom kraju prikazuje društvenu pustoš, tako se u dokumentarnim delovima može videti nebriga države prema preživelima. Na samom kraju gledamo kako agent tajne policije muči pesnika. Tako Dijaz ostavlja otvoren prostor da se mučenje u podrumu dogodilo pre odlaska u Rusiji, da je to bio razlog za odlazak, ali i da se dešava pošto se pesnik vratio i pošto se odigralo sve što smo videli.

Tako posle devet sati ostajemo bez jasnog odgovora. Dijaz nam ostavlja da sami potražimo odgovore o uzrocima i posledicama.

Upozorio sam vas na početku da Dijaz nije sklon kompromisima…

Trejler pogledajte ovde.