Šta bi bilo dobro za Evropu? Koliko je desnice dovoljno? Koliko je previše? Da li bi Evropi nešto nedostajalo da nema desnice? Pored reči „desnica“ moglo bi stajati ekstremna, krajnja, ili već nešto što će ovu grupaciju odvojiti od centra. Međutim, smatram da to nije potrebno; ovaj termin se ne koristi za etablirane partije onoga što se zove „desni centar“. To su mejnstrim partije od kojih se može očekivati to što piše u programima. To su predvidive stranke, koje se teško menjaju, što je u ovom kontekstu dobro, ali može biti i velika mana. Takođe, stranke centra, bilo leve ili desne – svejedno je – toliko su se međusobno približile da se razlike gotovo i ne vide.
Oba krila umotana su oko centralne ose, pa ih je teško razlikovati. Neoliberalna politika koja promoviše princip „tržište će regulisati sve“ – uništila je one stare razlike koje imamo na umu kad kažemo levica i desnica. Evropa tu grešku skupo plaća. Amerika i Kina odustale su od tog koncepta; te države već neko vreme intervenišu na svim poljima, drugim rečima, odustale su od neoliberalizma koji su zacrtali Ronald Regan i Margaret Tačer.
Tako je Evropa počela da kaska. Tržište nije uspelo da reguliše samo sebe, već i dalje pada. To bi bila jedna, spoljašnja posledica slepog držanja zacrtanog principa. Druga je unutrašnja. Centrističke stranke polako ali sigurno najedaju desničarske stranke. U desničarske ubrajam i one partije i lidere koji se deklarišu kao levičari, a čija je politika potpuno desničarska. Ako i postoji dilema u vezi s tim, samo pogledajte Ivicu Dačića i njegov SPS (Socijalističku partiju) – i sve će vam biti jasno. Na kraju, Hitlerova stranka – s kojom je, poštujući demokratsku proceduru, došao na vlast – u nazivu je bila i socijalistička.
Stranke centra tako su otvorile prostor za partije koje lako dolaze do glasača. Zasad kao da ne znaju šta tačno da rade s tim glasovima. Sve dok ne preuzmu vlast, te partije vode oštru politiku. Ne samo verbalno već i fizički. Nasilje je deo njihovog imidža. Međutim, kad dođu na vlast, kad se nađu u situaciji da moraju odlučivati o konkretnim problemima, ekstremizam kao da naglo splasne. Pogledajte samo Đorđu Meloni. Ona doslednije i strastvenije sprovodi neke segmente centralističke politike od samih centralista.
Dosad je bilo tako. Pitanje je hoće li se i neki drugi desničari tako ponašati. Tu neki analitičari vide opasnost. Drugi pak tvrde da se to u skorijoj budućnosti ne može dogoditi. Moguće su turbulencije i radikalni potezi, ali na kraja dana svi znaju da cela ta priča ne pije vodu. Da su samo jahali na strahu. Kad je gusto, kad dođe do toga da se mora reći „da“ ili „ne“, evropska desnica ne greši. Britanija ipak nije politički skroz evropska.
Čak je i moćni Orban popustio kad je došao do raskrsnice, kad je morao odlučiti hoće li krenuti ovim ili onim putem.
Taj obrazac se ponavlja. Kad desnica dođe do zida, kako je sam Orban rekao, ona neće udariti u njega, iako bi se očekivalo da baš to uradi, iako se baš toga plaše analitičari.
Tako se taj ekstremni dodatak može prilepiti desnici samo u slučaju kad nemaju nikakvu odgovornost i kad treba da prikupljaju glasove uplašenih ljudi. Moguće je da su Evropljani politički evoluirali, moguće je da su nešto naučili iz grozne prošlosti, a moguće je i da samo čekaju da dovoljno ojačaju, jer u tom slučaju neće morati da udaraju glavom u zid, već će ga jednostavnu srušiti ili preskočiti.
Na horizontu se javila nada da taj scenario neće biti moguć, da desnica nikad neće toliko ojačati, da će moći samo da lupaju glavom o zid, a to, videli smo, ne žele da rade.
Stranke u bar tri evropske zemlje konačno su shvatile da ne smeju ostaviti važne političke teme nebranjene, kako je to dosad bilo. Pitanje migracija, identiteta i egzistencijalne sigurnosti dosad su čvrsto držali desničari. Stranke centra su ili zanemarivale te teme, ili pravile velike greške. Recimo, Angela Merkel s migracijama.
Drugim rečima, centralni deo političkog spektra mnogo je toga podrazumevao, ili je mnogo toga prepuštao samoregulaciji. Ovde ne ulazim u vrednosne ocene ili ispravnost tih politika, već samo naglašavam da su obični ljudi, glasači, nešto prepoznali kao problem, dok su njihovi politički predstavnici odbili da se bave time. Tako smo dobili desnicu na 20 do 25 odsto.
U Nemačkoj je konačno neko shvatio da ne treba da se rve s desnicom u političkoj areni, već samo da joj uzme teme, da joj tako otupi oštricu i preuzme glasače. Desnica će se svesti na razumnu meru i neće predstavljati opasnost čak ni za skeptične/oprezne analitičare.
Na nemačkoj političkoj sceni pojavila se nova stranka: „Savez Sara Vagenkneht – Za razum i pravdu“ (BSW). Ime je staro – Sara Vagenkneht, ali je koncept nov. Ona je inače velika politička zvezda. Bila je na čelu poslaničke grupe Levice, ali nije bila zadovoljna kako se vodi politika te stranke.
Napravila je odmak od tradicionalnih stranka; kako je sama rekla: „Mi nismo Levica 2.0“. Njena ideja jeste da sprovodi levičarsku socijalnu politiku, a da istovremeno desnici izbije iz ruku priču o migrantima. Evo što piše u osnivačkom dokumentu nove stranke:
− Cenu pojačane konkurencije u trci za stanovima koje je moguće platiti, poslova s niskim primanjima i neuspele migracije ne plaćaju oni koji su na sunčanoj strani života.
Vagenkneht je shvatila da centrističke stranke, uključujući i njenu levicu, ne vode računa o malim ljudima. Zato se vratila izvornoj levičarskoj ideji socijalne pravde. Na drugoj strani, zagovara politiku ograničene migracije.
Tu je glavno pitanje kako to misli da sprovede. Ako bi zaustavila migracije, Nemačka bi mogla stati, posebno kad je reč o poslovima koje Nemci neće da rade. A isti ti Nemci ne žele ni da neko drugi dođe da ih radi. Izgleda da je ideja da se od desnice ne preuzme samo politika već i metodologija. To znači ne želimo migrante dok god ne osvojimo vlast, a onda ćemo možda shvatiti da nam ipak trebaju.
Ako njen plan uspe, partije širom Evrope imaće recept kako da se nose s desnicom. Možda će to naterati stranke na desnoj granici da ponude politiku „za“, a ne samo politiku „protiv“.
Evropa je više od pola veka živela u društvu koje se, koliko je to moguće, približilo blagostanju, koje je živelo u državi blagostanja (welfare state, velferdsstat), a to je postigla zahvaljujući delikatnom političkom balansu, redovnim i nenasilnim smenama vlasti (što je možda najbolja definicija demokratije), igranjem političkog tenisa između levog i desnog (bolje reći konzervativnog) centra. Taj balans je poremećen, ali dobro je što neko ponovo pokušava da ga uspostavi.