Sve je krenulo nizbrdo kada je ukinuta država blagostanja koju je nakon Drugog svetskog rata uspostavio britanski premijer Klemens Atli (Clement Attlee). Socijalna država je uništena, društvo je ubijeno („No such thing as society“ – Margaret Tačer). Pobedio je zakon tržišta. Zakon nekontrolisanog tržišta, čiji je bog marketing.
Nakon toga je nekako bilo logično da se vremenom određene oblasti feudalizuju. Teza nekadašnjeg Ciprasovog ministra finansija Janisa Varufakisa glasi da se to uveliko događa. On objašnjava da su digitalne kompanije izašle iz kapitalizma, jer kapitalizam podrazumeva konkurenciju, što ih je gurnulo u feudalizam. Jer, kada nema konkurencije, nema ni kapitalizma. To je feudalizam, poentira Varufakis. Google praktično nema takmaca, svi su kupljeni ili uništeni ili su na kraju toliko mali i na margini da giganta ni ne zanimaju. Google je na feudalnoj, a ne kapitalističkoj poziciji. Ista je priča s Metom (Facebook, Instagram) i još par mega kompanija koje su međusobno podelile oblasti i plen, kao pravi feudalni vladari.
Pošto ne moraju da se bore s konkurencijom, ove kompanije su sve pretvorile u čist marketing. Drugim rečima u stvaranje stvarnosti. Nove stvarnosti. A ispostavlja se da sve može s puno para. Da sve bude još gore i to im donosi još novca. Stvarnost nam je marketinška. Igrom okolnosti je došla iz virtualnog sveta, ali je posledica ukidanja društva, čitaj pravila, okvira, brige o nezaštićenima… Od onog istorijskog feudalizma ih razlikuje još samo odsustvo pravila ius primae noctis (Pravo prve noći).
Pošto monopolisti više nisu morali da se oglašavaju i reklamiraju, jer su jedini, oni su sve pretvorili u marketing.
Danas je teško pronaći tekstove na pretraživaču Google koji nisu napravljeni po marketinškim uzusima. A sve je počelo kao najveća baza znanja na svetu. Od znanja je ostalo jako malo. Sve je postalo marketing.
Ne može se okačiti slika koja nije pravilno marketinški oblikovana. Ako to ne uradite možete se okrenuti samoizolaciji ili se ubiti. Jer, šta ako se ne prodam u svetu u kome se sve prodaje i samo se radi o prodaji. Onda ne vredim ništa.
Tržište i marketing, odnosno kapitalizam, povukli su za sobom u ambis i liberalnu demokratiju. Što je prava šteta. Za sada nema dobre alternative za taj sistem. Nema ni za kapitalizam, ali će morati da se osmisli. Naravno, ako ne planiramo da svi skočimo u taj marketinški vreli kazan. Ako sve ostalo i preživimo, ekološku katastrofu nećemo, a s ovakvim kapitalizmom put u pakao je zagarantovan.
Fransis Fukujama (Francis Fukuyama) objašnjava zašto je liberalna demokratija i dalje poslednja reč političke tehnologije:
– Poslednjih desetak godina globalnu politiku su oblikovale jake države čije vođe nisu ograničene zakonom i ustavom. Snažna autoritarna vlast je promovisana kao alternativa liberalnoj demokratiji. Rusija i Kina su predvodnice novog političkog talasa, a ključna kritika na račun „starog sistema“ odnosila se na to da u demokratskim sistemima stalno raspravljaju, kolebaju se i ne ispunjavaju obećanja. U autoritarnim sistemima nema tih viškova.
Kina i Rusija postale su avangarda globalne politike. Tim putem kreću i druge države: od Mijanmara i Tunisa do Mađarske, Poljske i El Salvadora.
Fukujama kaže da autoritarni režimi muče dve slabosti:
– Prvo, koncentracija moći u rukama jednog vođe na vrhu garantuje nekvalitetno donošenje odluka, a s vremenom će dovesti od katastrofalnih posledica. Drugo, odsustvo javne rasprave i debate u „jakim“ državama, kao i odsustvo bilo kakve odgovornosti, za posledicu ima plitku podršku lideru koja može erodirati u svakom trenutku.
Poenta cele priče jeste da je liberalna demokratija izdržala razne pritiske i lomove između ostalog jer su alternative tako loše. Ljudi ne vole da žive u diktaturi, ljudi cene sopstvenu slobodu. To se neće promeniti. Kao krunski dokaz za tu tezu Fukujama navodi činjenicu da milioni ljudi koji beže od rata i/ili gladi ne hrle u Rusiju, Kinu i Iran. Ljudi vole slobodu, uvek su je voleli. Čak i kad su oportunisti i konformisti, čak i tada vole slobodu. To se neće promeniti.
Taj spoj kapitalizma i liberalne demokratije je vrlo sporan. Na kraju, imamo komunističku Kinu, dakle, bez demokratije, i kapitalizam u punom smislu te reči, čak i ima i da pretekne. U Rusiji i repovima (Mađarska, Srbija…) imamo, ako ništa drugo onda neliberalnu demokratiju, a zapravo autokratiju. I opet kapitalizam.
Zaključak je da moramo raditi na održanju liberalne demokratije i transformaciji kapitalizma koji je u nekim oblastima prešao u feudalizam.
Prvi korak bi bilo da se zaustavi feudalizacija. Internet gigante treba staviti u prihvatljive okvire. Evropska unije, za sada, najviše radi na tome, dakle, liberalna demokratije protiv feudalizma. Sredinom 2024. godine stupa na snagu Akt o digitalnim tržištima kojim će Apple, Amazon, Google, Facebook i Microsoft biti ograničeni u mnogim feudalnim poslovima. Kazne su deset odsto globalnog prihoda preduzeća, a do 20 odsto ako se isto pravilo prekrši drugi put.
Ono što još uvek izostaje jeste uticaj pojedinaca na veliki broj ljudi, pre svega na društvenim mrežama. Ovo je toliko sporno da se celo društvo uvija i presavija samo zato što je par budala, često i ludaka, dobilo neograničen medijski prostor. Oni su praktično vlasnici, urednici i novinari u medijima koje mogu da „osnuju“ za par minuta, a potom i da ih vode bez ikakve odgovornosti.
Tako su uništeni mnogi životi, dok se društvo pretvara u veliku blatnjavu baru. Rešenje je zapravo jednostavno. Sve evropske zemlje, a verujem i van Evrope, ali ne poznajem toliko da bih tvrdio, imaju vrlo dobre medijske zakone. Posebno je to bitna informacija za zemlje u kojima se ti zakoni i primenjuju, nažalost, mi nismo na tom spisku.
Mediji imaju urednike, pravilnike, pravnike, odgovornost… Međutim, medijima ih pre svega čine ljudi koji ih slušaju, čitaju i gledaju. Televizija bez gledalaca i nije neka televizija. Obrnimo ugao gledanja: osoba ili osobe koje negde, bilo gde, prati određen broj ljudi mogu se bez većih zakonskih problema smatrati vlasnicima medija. Ako, recimo, neki profil na fejsbuku prati 5.000 ljudi to postaje medij. Samim tim tu važe zakoni o medijima. I eto rešenja. Kada sledeći put objavi bilo što nije u skladu sa zakonom osoba koja stoji iza njega kažnjava, kao što bi uostalom bila kažnjena svaka televizija ako bi pustila snimak nasilja nad maloletnicima…