Kolumne koje slede zamišljene su kao svojevrsni dijalog. Zamisao je da dvojica prijatelja, ideološki na suprotnim stranama, ispisuju svoja promišljanja o društvu, politici, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ideja je da se na jednom mestu mogu pročitati suprotstavljena mišljenja. Dijalog je, u bilo kojoj formi, u današnjoj Srbiji retka životinja, pred izumiranjem.

Demokratski pohod na avtokratora

1. 12. 2023. | Kolumne, Tekstovi

Približavaju se izbori. U poslednjih deset godina, od pobede SNS-a, nismo imali uzbudljive izbore. Na samom početku agonije nadali smo se da će se dogoditi nešto čudesno, ali bio je to navijački poriv, a ne racionalno političko razmišljanje. Vučiću je sve išlo naruku. Posebno prilike u svetu. Niske kamatne stope, njegova igra na Istoku i na Zapadu. Slaba opozicija, koju je on bez prestanaka zasipao napalm-bombama, nije mogla da digne glavu.

Dobro je što je došlo do te promene, što izbori neće biti samo forma. Internetom kruži mim koji aludira na Vučićeve izbore. Tu je Staljinova slika na kojoj piše: „Ako su izbori dobro organizovani, glasanje nije ni potrebno“. Predstojeći izbori mogli bi biti prvi na kojima je glasanje neophodno.

Samo je šteta što promene nisu došle iznutra, već su praktično reakcija na spoljne okolnosti. U našem slučaju izostala je i reakcija opozicije na spoljne okolnosti, oni su tu samo da pokupe zrelo voće koje je palo na zemlju. A pokupiće nešto. Možda će ispod nekog drveta sve biti počišćeno (pre svega, u Beogradu, a možda i u još nekoliko gradova/opština). To bi bio fantastičan uspeh, a možda i početak kraja našeg avtokratora.

Opozicija se na okolnosti samo očitovala, neke stranke su ih i unele u program, ali ništa od toga nije iskorišćeno za ozbiljniji politički udarac, za osmišljen, isplaniran i realizovan politički tuše.

Spoljne okolnosti ne samo što nisu pomogle da se opozicija politički bolje postavi – već su je i razjedinile. Tvrdo zauzimanje strana udaljilo ih je od toga, mada to ne treba da bude tema u ovoj predizbornoj kampanji. Kao što kolega često govori – stavite moratorijum na teme koje vas dele, srušite vlastodršca, pa rešavajte to što vas muči.

Leva i desna opozicija – ovo je uslovno rečeno, da bi se lakše razumelo – kao da imaju dva pristupa samim biračima. Leva i ujedinjena opozicija kao da je voljna da se obrati širem krugu birača; čini se da su spremni da izgube nešto kako bi dobili nešto više ili izgubili sve, ali bez tog rizika nema ni politike. Dok je, s druge strane, desni, razjedinjeni deo ujedinjen u ideji da na okupu drži svoje stado. Kao da stranke desnice ne žele da rizikuju i da izgube deo biračkog tela. Iako je reč o malom broju glasača, kad se posmatra svaka politička organizacija posebno, kao da se svi trude da samo njima udovolje, da ne rizikuju i ne izgube to što imaju. Fleksibilnost desnice (možda te dve reči ovde ne idu zajedno) dala bi opoziciji bolju bazu za preuzimanje vlasti. Prvo, protiv Vučića bi išli u dve kolone, drugo, još bitnije, bilo bi više šanse za postizbornu koaliciju – i treće, ne bi bilo otpadaka ispod cenzusa. Ovako će biti napeto svuda gde opozicija dobije izbore. Ako ih dobiju, dobiće ih svi zajedno, svi koji su opozicija i svi koji su prešli cenzus. Strah da će se radost brzo pretvoriti u razočaranje nije mali. Opozicija se već odrekla jedne pobede u Beogradu. Bacanje i druge pobede niz reku moglo bi nas sve baciti u politički depresiju.

Plašim se i da zamišljam kako u glavnom gradu svi prelaze cenzus i onda bivaju primorani da zajedno ulaze u veliku koaliciju. To istovremeno raduje i plaši. Ako opozicija uspe da ostvari beogradske ciljeve – a držim palčeve da se to desi – u slučaju uspeha, ali samo uspeha, cela ta gungula mogla bi se protumačiti kao povratak demokratije, povratak rasprave, pa i svađa. Buduća beogradska vlast bila bi pravo osveženje na domaćoj političkoj sceni. Bio bi to povratak demokratije, društvo bi ušlo u novo doba – doba u kome celokupna stvarnost nije konstruisana u samo jednoj glavi. Otud su i strahovi da se to ne dogodi tako veliki.

Na republičkom nivou, kažu predviđanja ljudi kojima se može verovati (NSPM i Đorđe Vukadinović), ne može doći do promene vlasti. Ako se opozicija probije u Beogradu, onda je bitno da SNS i popunjivači rupa − ili, po potrebi, vreće za udaranje – budu na ivici, da formiraju vladu koja će imati tek nekoliko poslaničkih mesta viška.

Vlast u najvećem gradu, otvaranje beogradskih medija i tanka većina SNS-a na republičkom nivou odlična su osnova za rušenje avtokratora u sledećem koraku. Nama preostaje samo da zaokružimo pravi broj i eventualno to branimo, ako nam bude oduzeto. So help us God, ako slavite.

Dragan Stojanović

Pogledajte i druge Lava LAB kolumne ovde.