Foto: Shams-ol-Emareh (Zgrada Sunca) - petospratna palata visoka 35 metara izgrađena u okviru teheranskog kompleksa palate Golestan, koju je naručio Šah Naser al-Din 1865. godine. Izgradnja je završena 1867. godine. Ova građevina je u Teheranu 19-tog veka bila najviša zgrada zahvaljujući metalnoj konstrukciji, a spajala je persijsku i evropsku arhitekturu.
Gotovo u svakom ratu postoji neka jednostavna priča koju nam serviraju… Neka moralna vertikala: na jednoj strani su sloboda i demokratija, na drugoj tiranija i mrak. Dobro i zlo…
U ratu protiv Irana ta priča ume da zazvuči uverljivo!
Iran… teokratska država, politički sistem u kom vrhovni (verski) autoritet ima poslednju riječ, u kom opozicija u političkom smislu niti postoji, nit’ ima svrhu, a vansistemska opozicija (protesti) se često guši represijom.
Nema tu nikakve dileme – Iran nije demokratija, a posebno nije sloboda!
Ali… postoji i dilema… o kojoj se šapuće, ili čak i ćuti…
Da li je rat protiv takvog režima zaista borba za slobodu, ili samo moralni izgovor, dekor antidemokratije i antislobode?
Iran je sve što „slobodni svet“ nije! Autoritaran, agresivan, ideološki radikalan…
Pa… jeste! Ali nije jedini!!
Saudijska Arabija, Emirati… Nema tu ni D od demokratije, ali sa njima se sarađuje, trguje, investira… Prodaje im se, a neretko i poklanja oružje… Oni su partneri, saveznici, prijatelji…
Iran je, međutim, drugačiji – ne zato što je nedemokratski, nego zato što je protivnik!
Upravo tu počinje problem sa moralnom logikom ovog rata.
Jer ratovi koji se vode u ime vrednosti imaju jednu osobinu: vrednosti su dosledne, ili naprosto nisu vrednosti. Kada se primenjuju selektivno, one prestaju biti princip i postaju instrument. U tom trenutku više ne objašnjavaju rat – one ga opravdavaju.
Odnosi Zapada i Irana, nisu baš od juče… I nisu baš ni dobronamerni… Malo ko zna, a još manje spominje 1953. i državni udar. Demokratski izabrani premijer Irana Mohammad Mossadegh tada je svrgnut, tako smo dobili monarhiju šaha Mohammada Reze Pahlavija. Uz ne samo blagoslov, nego direktnu podršku (zli jezici bi rekli čak i učešće) upravo “slobodnog sveta”! Jednu krajnje autoritarnu i beskrajno korumpiranu “državu” koja je sve (dobro ste pročitali SVE) državne resurse, a posebno naftu, predala u ruke tom “slobodnom” svetu… Islamska revolucija je odgovor na Pahlavijevu monarhiju, koja je bila sve, osim demokratske i slobodne. Rezultat je da su naftna polja ponovo iranska…
Da prevedemo na srpski, demokratija u Iranu nije nestala sama od sebe. Bar jedan njen deo je srušen… upravo od “slobodnog sveta”.
Užasna je premisa da rat (bilo koji, osim građanskog) donosi demokratiju. Poslednje tri decenije su nam pokazale.... U Iraku, Libiji ili Avganistanu su intervencije slobodnog sveta donele “slobodu” i sada su primeri “demokratije”. Da se ne lažemo, ratovi u ime slobode i demokratije, završili su se haosom (bukvalno), Islamskom republikom i razorenim društvima koja su još dalje od demokratije (pa i slobode), neg’ što su ikada bila!
I sada se tvrdi da se rat ne vodi protiv iranskog Naroda, nego protiv režima (isto kao i protiv Cobeta, Sadama, Gadafija, Talibana…). To baš zvuči dobro! Posebno za TV, ili press konferenciju… Zapravo, rat nikada ne pogađa režime… ili bar ne samo njih… Pogađa civile, gradove, infrastrukturu, ekonomiju... Pogađa upravo one ljude koji nemaju izbor, ili moć da odlučuju o politici države. Šta je to falilo Cobetu i ekipi dok su nas bombardovali? A šta je falilo nama? Setite se… Samo prkosa i ponosa nije…
Paradoks je očigledan - rat koji se vodi u ime slobode uvek učvrsti represiju. Autoritarni režimi znaju kako da iskoriste neprijatelja. Njima je neprijatelj nužan i kad ga nema, onda ga izmisle! A ratom, pa čak i u ime demokratije, neprijatelji su stvarani!!!
Ono što je pre rata bilo političko nezadovoljstvo, tokom rata postaje pitanje nacionalne lojalnosti.
U takvim okolnostima demokratija ne jača – ona prirodno nestaje iz javnog prostora. Kad padaju bombe, nikog ne zanima demokratija…
Sve to, naravno, ne znači da je iranski režim žrtva. On je i dalje autoritaran, i dalje ograničava političke slobode, i dalje vodi politiku koja destabilizuje region. Ali priznavanje te činjenice ne znači da “vojna intervencija” automatski postaje moralno ispravna.
Postoji razlika između kritike režima i podrške ratu.
U javnoj debati, ta se razlika često briše. Svako ko dovodi u pitanje intervenciju, postaje “relativizator” ili simpatizer diktature. I tako sve dok ne ostanu samo dve pozicije – za rat ili za diktaturu.
Ali svet nije tako jednostavan.
Moguće je istovremeno smatrati da je režim u Teheranu nedemokratski i da rat protiv njega nije ni moralno, ni političko rešenje. Moguće je verovati, da ljudi u Iranu zaslužuju slobodu, a istovremeno biti skeptičan prema bombama kao instrumentu demokratije.
U stvari, upravo ta skeptičnost je ono što bi trebalo da razlikuje demokratska društva od autoritarnih.
Jer demokratija nije samo politički sistem – ona je i sposobnost društva da preispituje sopstvene motive, sopstvene ratove i sopstvene narative.
Ako „slobodni svet“ izgubi tu sposobnost (a gubi je), onda njegova moralna prednost, čak u sopstvenom ključu, počinje da se topi.
I tu dolazimo do najneprijatnijeg pitanja koje otvara rat protiv Irana.
Da li je svet koji vodi ovaj rat zaista onoliko slobodan i demokratičan koliko tvrdi da jeste?
Sloboda i demokratija nisu samo pravo da se govori o vrednostima. Sloboda je i obaveza da se te vrednosti primenjuju dosledno – čak i kada to nije politički korisno. Kada se demokratija brani selektivno, kada se međunarodno pravo koristi samo protiv protivnika, a ignoriše kod saveznika, onda prestaje demokratija i nestaje sloboda.
Demokratija postaje privilegija moći, a privilegija moćnih je korak do diktature…
Zato se moraju reći dve stvari koje mnogi pokušavaju da razdvoje.
Iran nije demokratija.
Ali ni svet koji vodi ratove u ime demokratije ne može sebe nazivati slobodnim ako se ponaša kao tiranin!