Vučić nema razloga da se povlači. Studentski i građanski pritisak jeste težak, umara ga, ne zna šta će s njim… ali je istovremeno kao žiganje u želucu – neprijatno je, ali neće ga ubiti. Svetske okolnosti idu mu naruku, daju mu snagu da izdrži pritisak. Njegovi desničari praktično vladaju svetom. Levica je nokautirana, leži na podu; čak je i desni centar u povlačenju, dok je radikalna desnica usponu. Njegovi, dakle, vladaju, pa zašto bi samo on uzmicao pred nekim unutrašnjim problemom? Zašto bi odustajao od vlasti? Čak i oni koji su protiv njega nisu protiv desnih skretanja. Većina je bliska desnom talasu. Njima smeta samo on, smeta im ličnost, ali ne i sve što ta ličnost nosi sa sobom, ne smeta im njegova politika u celini. Tu dolazimo do teme ove kolumne. To nije sama desnica, lideri, rukovodstva, oni koji su neposredno umešani u podelu vlasti ili u podelu ekonomskog plena – tema ove kolumne jesu glasači, oni koji se raduju uspesima desnice, koji podržavaju, intimno ili javno, stranke koje ne pripadaju desnom centru, već vuku ka krajnjoj desnoj tački.
Konkretno, muče me dva paradoksa.
Prvi, kako je moguće da se neko u isto vreme jasno i glasno buni protiv autokrate koji vlada u njegovoj zemlji, dok, s druge strane, podržava istog takvog autokratu u nekoj drugoj zemlji? U čemu je tačno problem? Recimo, Vučić je ovakav i onakav, guši slobode, hoćemo da ga smenimo, ali ja sam za Putina. Kako se to miri u jednoj te istoj glavi? Smem se kladiti da bi isti taj pojedinac bio protiv Putina da živi u Rusiji. Pitam se da li bi taj hipotetički ruski opozicionar navijao za Vučića.
Drugi paradoks. Krajnje desne stranke nisu toliko fašističke koliko su libertarijanske. I potpuno je neverovatno da upravo za te partije, svuda u svetu, glasaju oni koji će najviše nadrljati ako njihovi favoriti uzmu vlast. To nije neka spekulacija, to piše u njihovim programima. Jedan takav desni vođa upravo sprovodi takav program. Reč je Trampu. On i njegov najbolji prijatelj Mask sprovode libertarijanski program u punom kapacitetu. Svi desni populisti, ili desni desničari, ili krajnji desničari – može se reći i ekstremni – zagovaraju takav program. Neki, poput Trampa, sprovode ga u delo, dok drugi, kao Meloni u Italiji, baš i ne mogu to da rade, pa se vlada povukla na centralističke pozicije. Treći pak aktivno promovišu upravo takve ideje.
Najbolji primer je nemačka AfD, koja je nedavno dobila 20 odsto glasova. Dakle, svaki peti Nemac glasao je za njih. Bitno je znati da većina AfD-ovih glasača potiče iz istočnog dela Nemačke – onog siromašnijeg, zaostalijeg dela centralne evropske države. Drugim rečima, onog dela kome je država neophodna. Reč je delu Nemačke koji zavisi od socijalnih davanja, što znači da bi ti ljudi morali biti pozicionirani levo na političkom spektru. Ali ne, oni su veliki fanovi desnice. Kako to?
Pre pokušaja da odgovorim na pitanje, mali dodatak. AfD zagovara ono što Tramp sprovodi u delo. U osnovi, ideja je da se smanji uloga države. Konkretno, to znači da ono čime se bavila država sada preuzimaju privatne kompanije. Sve što se može privatizovati treba privatizovati, od puteva do vrtića, vodovoda… U državnim rukama treba da ostanu novac, vojska i policija. Tako će se stvoriti svet koji je savršen za bogate, a užasan za siromašne. Amerika je već napravila veliki iskorak u tom pravcu, ali nije otišla u ekstrem. Recimo, u Njujorku su vrtići besplatni, jer ih finansira grad. Državni aparat funkcioniše besprekorno i nezavisno od zvanične politike. Tako će biti barem dok Mask ne završi svoj posao i ne uništi samo srce državnog sistema. Tramp i Mask uveliko rade na ukidanju države. Nema sumnje da će se to obiti o glavu upravo njihovim glasačima, onima koji su hteli da se razračunaju s dvopartijskom državom, mrskom elitom. U toj postavci, Tramp i Mask mu dođu kao siromašne radničke vođe koje se bore za pravdu. Njihov posao zapravo je privatizacija svega što još nije privatizovano.
To je ideja svih krajnje desničarskih partija. Otud i opravdane etikete koje im toliko smetaju. Pre svega, one koje se odnose na ekstremizam.
Ta ideja je ekstremna bar u jednom vidu – u stvaranju ogromnih socijalnih razlika, koje će u jednom trenutku morati da eksplodiraju. Odsustvo svake socijalne politike ne vodi u umerenost, već u ekstremizam. Ako nas je istorija nečemu naučila, onda je to da takvi baloni na kraju moraju pući.
Evropa je od Drugog svetskog rata vodila politiku balansa. To je bilo balansiranje između levog i desnog centra, svako je pomalo vukao na neku stranu, ali suštinskih promena u socijalnim pitanjima nije bilo.
A onda su se nekako ušunjali desničari.
Kako to da oni koje isključuju glasaju za njih? Prvi i očigledan odgovor glasi da oni koji ih podržavaju ne čitaju programe. Mnogo im je važnije da čuju ono što žele da im se kaže, a to je, ukratko, da nisu oni krivi, već da je kriv neko drugi, neki neprijatelj.
Moderni desničari imaju dva neprijatelja. Prvi neprijatelj su imigranti, a drugi elite koje su zaboravile na obične ljude. U oba slučaja, reč je o manipulaciji, o stvaranju neprijatelja kako bi se dobili glasovi. U samoj suštini je manipulacija manje obrazovanim delom stanovništva, koji je bliži siromašnim slojevima nego srednjoj klasi. To je velika grupa ljudi koja, čini se, zahteva da joj se govori upravo ono što želi da čuje.
Ispostavlja se da zapadne ekonomije ne bi bile funkcionalne bez migranata, što posebno važi za SAD i Nemačku, dve zemlje u kojima se o tome najviše diskutuje. Jer, to donosi glasove. Jasno je da bi se Trampovo hotelsko carstvo raspalo bez ilegalnih migranata. Šefica AfD-a Alis Vajdel ne voli migrante, a zalaže se za restrikciju LGBT prava. Vajdel je, uzgred budi rečeno, deklarisana lezbijka, koja u Švajcarskoj živi sa ženom poreklom iz Šri Lanke.
Sve ovo neodoljivo podseća na našeg Nikolu Pašića, koji je jednom rekao da su „zakoni za protivnici“.
Tako su tradicionalne konzervativne i socijaldemokratske partije postale neprijatelji malog čoveka. Iako su upravo te partije decenijama radile na očuvanju socijalnog balansa, desničarski programi sada taj balans menjaju iz korena.
Desničarske partije ne mogu lako ispeglati te paradokse, posebno kad počnu da se osećaju posledice njihovih politika. Kada dođe trenutak da svojim glasačima moraju objasniti kako to da je sve lošije, a oni su glasali da bude bolje, ono „ekstremno“ iz opisa tih stranaka izbiće na površinu. Tada jednostavno imenovanje neprijatelja neće biti dovoljno. Neprijatelj će morati da nestane. Ukoliko se ekstremne desnica, pre svega u Evropi, ne zaustavi sada, sledeći nivo otpora neće biti samo parlamentarni. Ali, nažalost, sve to vrlo dobro znamo. Naravno, iz istorijskih knjiga i filmova. To nam, međutim, nije dovoljno. Teško je poverovati da moramo ponovo proživljavati sve te budalaštine, neverovatno je to što, čim sahranimo i poslednje preživele svedoke jednog užasa, stvaramo uslove za novi haos. Statistika nam govori da to ipak nije nemoguće. Već uveliko živimo upravo to. Pitanje je hoćemo li dozvoliti da se proces ponovi do samog kraja, ili ćemo ga zaustaviti pre nego što napravi veliku štetu.