Gledam političke emisije, pomalo opsesivno. Posebno volim one retke vrste (bar kod nas) u kojima se nađu dva ili više sagovornika s različitim gledištima. To se u teoriji zove dijalog. U srpskoj praksi, međutim, to je nešto sasvim drugo. U našoj medijskoj stvarnosti takvi susreti često se pretvore u veći svinjac nego kad se susretnu istomišljenici.
Ipak, uvek se upecam. Sve mislim: na kraju će te dve Srbije – ili već koliko ih ima – morati da sednu zajedno i razgovaraju, da se dogovore, ili bar da čuju jedna drugu. Nije čak ni presudno da za stolom sede dve potpuno suprotstavljene strane. Dovoljno je da javno porazgovaraju ljudi koji se oko neke teme ne slažu. Kriterijumi su, dakle, vrlo rastegljivi. Važno je samo da ne slušamo istomišljenike, jer to, ispostavlja se, nema mnogo smisla.
Moje radovanje gotovo uvek biva uzaludno. Možda čak i uvek. Jer kad se sretnu ljudi različitog političkog spektra, oni se ponekad – ali samo ponekad – slože. I to, avaj, samo oko tema oko kojih se i inače slažu. Dijalog, dakle, izostaje. Zapravo, mi gledamo dijalog bez dijaloga. Evo jednog primera. Na kanalu Euronews sreli su se Zoran Panović i Filip Rodić. Ideja je bila da zajedno prelistavaju štampu. Pogledajte sami ovde.
To, međutim, nije bio dijalog. Nije važno ko je tu kriv, ko je šta minirao. Nije poenta optužiti nekog, već analizirati tešku muku. Važno je samo napomenuti da u ovom slučaju u studiju nisu sedeli politički oponenti, već ljudi koje nazivamo političkim misliocima, analitičarima ili kako već. Nisu bili tu kao neposredno zainteresovane strane, već kao posmatrači i tumači stvarnosti.
Kako smo stvorili ovu neobičnu formu? Može se reći da je jedan sagovornik hteo, a drugi nije, da je jedan ovakav ili onakav. Sve to može biti tačno, a i ne mora. Možda to nije ni bitno. Mislim da je problem mnogo dublji i da su ti pseudodijalozi tek njegov simptom.
Bez razgovora nema demokratije, nema ni pristojnog društva, nema ni politike. Nema ni iskrenog prijateljstva. Da li važi obrnuto – da bez politike nema dijaloga? Srpski slučaj potvrđuje tu tezu. Mi volimo da pričamo, da se prepiremo, da se svađamo. Sećam se političkih emisija iz devedesetih, a i onih u prvoj deceniji 21. veka. Bilo je žestoko. Uz to, mnogo se raspravljalo. A onda je sve utihnulo. Dakle, nije umro dijalog – dogodilo se nešto drugo.
Svi su počeli da se gnušaju politike. Srbija danas prezire politiku, prezire političke partije, prezire sve što ima veze s tim javnim poslom. Taj prezir koji osećaju ljudi koji se ne bave politikom, takozvani obični ljudi, proširio se na sve. Ta ideja išla je odozdo ka vrhu. I onda su svi polako, korak po korak, počeli da beže od politike. Tako je u Srbiji iz dana u dan sve manje politike. Svega ostalog ima napretek. To je, čini se, samo srce političkog problema iz koga izvire fenomen „dijaloga bez dijaloga“.
Politički akteri koji pretenduju na politički prostor odriču se politike. Zaključak je da su mase pobedile. Poruka je bila jasna i ponavljala se unedogled: „Ja nisam član partije, nisam nikad bio, nikad neću biti“, „Partije su zlo“, „Politika je kurva“… Na kraju su svi poslušali apolitične građane.
Studenti su popularni jer su apolitični. Popularni su apolitični pokreti, Vučić je apolitičan, kao i svi populisti. Opozicija je uništena jer je politična, partijska.
Vučić je na vlasti jer je apolitičan. Pogledajte bilo koji njegov nastup – to nema veze s politikom. To je građenje kulta ličnosti, uz mnogo prenemaganja i mnogo pretnji. Tu je Vučić, doduše, svetska avangarda, najava budućnost, Tramp pre Trampa. Srpska napredna stranka i Vučić se i ne bave politikom; oni su privatna kompanija za koju ne važe zakoni. Takav model još uvek nije napao Evropu punom snagom. Tu se, zapravo, igra politika u svakom trenutku. Čak i kad se krade i mulja, to se radi politički.
Vučićeva antipolitika se, recimo, ogleda u tome što druge institucije praktično ne postoje u javnom prostoru. Ne postoje kao zasebne celine sa sopstvenim nadležnostima. Nema nikoga ko nešto priča, obećava, razmatra, ko je autonoman u svojoj oblasti – kao što je nekada bilo kod nas, kao što je i danas u svim demokratskim državama. Sve je to preuzeo predsednik. I tu SAD strašno liče na nas. I tamo je sve nestalo, ostao je samo jedan autokrata koji jedini govori. Svaka demokratska podela vlasti je izbrisana. Postoji samo jedan autoritet. On je, može se učiniti, preuzeo upravljanje celokupnom politikom, a zapravo je to iluzija – politike nema.
To se najjasnije vidi u spoljnoj politici, jer su tu, hteo – ne hteo, autokrata susreće s političkim subjektima. U tom sudaru vidi se odsustvo politike. To ne znači da nema konkretnih posledica po sve koji se nađu na putu, ali to nije politika. To je pokušaj rušenja politike kao discipline koju ljudi razvijaju otkad su osnovali prve gradove.
U oba slučaja, srpskom i američkom, antipolitička incijativa došla je iz baze. U SAD su to bili ljudi s Juga, belci, oni koji se nisu slagali s urbanom dominacijom obrazovanih elita. U Srbiji je to došlo od mase ljudi koji su se razočarali u politiku, jer misle da je ona kriva za njihov društveni i ekonomski položaj. Elite bi rekle da su propustile priliku da ih obrazuju, a zapravo je reč o tome da su ti ljudi na neki način zapostavljeni, da su isključeni iz političkog života. Oni su problem videli u samoj politici.
Ono što se nekad zvalo dijalogom danas nosi razna imena: moralisanje, vikanje, kukanje, samohvalisanje… Ukratko, dijalog je zamenila formula „svako priča svoju priču“. Ništa ne vredi ako jedna osoba stvarno hoće da razgovara – bez sagovornika nema priče.
Da neće biti ni reči o razgovoru, može se prepoznati brzo. Dovoljno je da jedan sagovornik preskoči analizu onoga što je došao da brani. Kada se fokusira na gomilu teških reči za nešto, a ono što stoji naspram tog „nešto“ ignoriše ili hvali – dijalog izostaje.
Ne mora dijalog ličiti na samokritiku, ali barem bi svako morao izneti „za i protiv“ o onome o čemu se govori. Bez toga nema dijaloga – postoje samo beskrajni monolozi. I ponekad bezuspešni pokušaji razgovora.
Dugo nismo slušali čistokrvnu raspravu. Vučić ju je zadavio svilenim gajtanom. Studenti, po svemu sudeći, ne nameravaju da je vrate u javni prostor. Opozicione partije niko ne može da sluša, pa je svejedno šta se tamo dešava.
Utisak je da je to velika greška. Glavni cilj je vratiti dijalog i politiku u javni prostor. To mogu da urade samo opozicione partije. I zato ih treba podržati.