„Zona prelaska“ Borisa Budena je jedna od teorijskih knjiga koja menja čitaoca dubinski. Buden preispituje kako stvarnost, tako i uvrežena mišljenja, a potom pokušava da stvari pogleda iz drugog ugla, često vrlo udaljenog od glavne struje, onoga što se naziva „opšte prihvaćeno mišljenje“. On ne staje ni na jednu stranu, ne brani ni jedan postojeći stav, već pokušava da razume šta se dogodilo. Zona prelaska je zapravo period nakon pada komunizma pa sve do uspostavljanja novog sistema, ako se to ikada dogodi. U teoriji se koristi i termin postkomunizam, a češće se koristi famozni termin tranzicija. Buden pokušava da utvrdi kada je i kako je i da li je uopšte završen taj period prelaska iz komunizma u nešto drugo. Otud i podnaslov njegove knjige: „O kraju postkomunizma“.
Buden ne štedi nikoga i uvek pronalazi drugačiji ugao gledanja na stvarnost ili bar na razna tumačenja stvarnosti.
U prvom delu govori o društvu i kulturi (Od besklasnog društva do društva bez klasa), gde secira stanje u državama nastalim nakon raspada SFRJ. Drugi deo je posebno ubitačan jer tu objašnjava povampirenu religioznost. Prva iluzija koju razbija jeste da je tu uopšte reč o religioznosti, već govori o religiji koja je zauzela prazan društveni prostor. Tako ovdašnje religiozne pokrete tumači van hrišćanskog ključa, ali i van paganizma, što je često objašnjenje (da ovo nije hrišćanstvo već ono što je preživelo od slovenske mitologije). Zapravo je nešto treće. Evo kako Buden u jednom pasusu osvetljava teorijski mrak:
„Ali praznina o kojoj je tu reč jeste praznina bigotske vere u boga, vere bez ljubavi koja je svoju krajnju legitimaciju pronašla u vlastitom antagonističkom potencijalu. Oni rasuti i usamljeni članovi društva koje se raspada, a koji se danas iznova okupljaju oko religije, ne čine to da bi se ogrejali ljubavlju božjom, nego da bi obnovili svoju društvenost u antagonizmima koje religiozna vera proizvodi svojim kulturnim prevodima. Tu dakle nije reč o toplini ljubavi prema bogu, već je, naprotiv, reč o posve ljudskoj, pa dakle i političkoj hladnoći koja ljude iznova vodi do religiozne vere. Vera može biti hladnija od mržnje. Zato je danas postala tako moćna, pa puna samopouzdanja može da maršira u budućnost praćena dobro poznatom muzikom, mega hitom naše postsekularne ere: God will tear us apart again“.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.