Gabrijel Eskobar nam je poručio da zaboravimo narativ Kosovo je Srbija. Umesto prethodnog, ponudio je krilaticu Srbija i Kosovo su Evropa. Varijacija na Tadićevo: „I EU i Kosovo“?
Čini se da je Kosovo Srbija, taman toliko, koliko je Srbija Evropa… Nije da nije, ali…
Ne bih želeo da uđem u začarani krug, da li jeste ili nije, zašto je i kako je, ko je šta i kada, a ko nije, a trebao je… Ne bih želeo ni da se bavim sopstvenim željama, a posebno se neću baviti tuđim! Ne bih ni da se bavim pitanjem da li Kosovo i Metohija treba da budu deo Republike Srbije, ili možda ipak ne…
Činjenica je da je Kosovo (i Metohija) protektorat… Nije suverena Država, ali ni Srbija ne prostire svoj suverenitet na KiM. Kosovo ima državni aparat (Ustav, Predsednika, policiju, pa i Vladu u kojoj čak participiraju i predstavnici srpskog naroda), ali su oni privremenog karaktera. Takođe imaju i „nadvlast“ koja se ogleda u UNMIK-u, KFORU i sličnim međunarodnim što civilnim, što vojnim misijama, koje imaju mogućnost (vlast!) da ponište sve odluke napred označenih organa. Kosovo su, kao nezavisnu i suverenu zemlju priznale najmoćnije države zapada (USA, UK, Nemačka, Francuska, Australija, Japan), dok najmoćnije zemlje nezapadne civilizacije (Kina, Indija, Brazil, Argentina, Južna Afrika i Rusija) nisu priznale Kosovo kao nezavisnu državu.
Takođe, na Kosovu i Metohiji živi cca 1.850.000 stanovnika (podatak je sa Wikipedie), od čega je cca 85% Albanaca, cca 13% čine Srbi (samo oko 1% u enkalavama na jugu Kosova), a resto su svi ostali (Aškalije, Turci, Goranci, Romi…) .
Poslednji popis stanovništva na KiM rađen je još davne 1981. godine, tako da sve brojeve treba uzeti sa velikom rezervom. Ukazaću da postoje i drugačije procene broja stanovnika (od 1.200.000 do gotovo 2.000.000), ali su procenti zastupljenosti nacionalnih zajednica uglavnom identični (+/- 2%).
Po procenama, u smislu eventualnog referendumskog pitanja (samo DA ili NE) cca 85% stanovnika Kosova ne želi da živi u sastavu Srbije… Sličan procenat stanovnika Srbije, smatra (želi) da su Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi deo Srbije.
Pa sad, na koji način Kosovo (i Metohija) mogu biti deo srpskog suvereniteta i deo srpskog političkog sistema? Šta mi (Republika Srbija) možemo da učinimo, šta je u našoj moći?
Prvo i verovatno najbolje rešenje, je da najmanje 60% stanovnika Kosova (i Metohije), bez obzira na nacionalnu pripadnost (znači ne samo Albanci, nego 60% ukupnog stanovništva) izrazi jasnu političku volju da žive u sastavu Republike Srbije.
Drugo rešenje je da se silom zauzme (vrati) teritorija Kosova i Metohije pod državni suverenitet Republike Srbije.
Treće rešenje, da se posle ratnih sukoba širih razmera (koji ne moraju nužno da se vode na ovim prostorima) prilikom zaključenja mira, svet, pa i Balkan, drugačije preurede, pa da neki novi Berlinski kongres donese neku novu političku sliku… Zamislivo je (mada se nikada u istoriji čovečanstva nije desilo) da za ovu novu „podelu“ ne bi možda bio nužan rat, ali ozbiljan sukob, bar na ivici globalnog rata, jeste nužan, da bi se svet kao takav (ili ovaj deo sveta) preuredio na nekakvoj konferenciji.
Četvrto rešenje ne postoji, ili meni ne pada na pamet… Ako mi neko otvori oči, promisliću! (odmah da naglasim da ulazak Srbije i Kosova u EU, ili neki drugi vid integracija, ne predstavlja povratak suvereniteta Srbije na Kosovu, mada smanjuje intenzitet nerazumevanja i doprinosi rešenju).
Jasno je, da sva tri rešenja podrazumevaju premisu da Srbija nikada i ni pod kojim uslovima ne sme da prizna nezavisnost Kosova (i Metohije), niti se sme saglasiti sa članstvom Kosova u UN. Za razliku od dve Nemačke ili dve Koreje, gde sukob nije bio ni na teritoriji (sve strane za svaki pedalj teritorije, gde god da se nalaze, smatraju da su nemačke, odnosno korejske) ni u narodu (u obe države su Nemci, odnosno Koreanci) ovde je situacija mnogo drugačija i mnoooogo komplikovanija. Za istu teritoriju (KiM) Srbi i Albanci veruju da je samo njihova, mada na istoj žive, ili su živela oba naroda! I sad, na koji način Srbija može da bude nosilac suvereniteta na KiM?
Ako izuzmemo treće rešenje, koje se ne uklapa u premisu šta MI možemo da uradimo, ostaju nam samo dva rešenja.
Prvo ćemo razmotriti upotrebu sile.
Uspostavljanje suvereniteta Republike Srbije putem sile, podrazumeva zauzimanje cele teritorije Kosova i Metohije od strane oružanih snaga (vojska) i snaga bezbednosti (policija) Republike Srbije. Za potrebe ovog razmatranja, nećemo se baviti Bonstilom, KFOR-om i NATO-om, čak ni sa OVK (UČK). Nećemo se baviti ni sa moguće-nemoguće, niti sa isplativošću takvog poduhvata (broj mrtvih, ranjenih, koliko sve to košta u novcu i dobrima, koja je politička cena i slično). Naprosto desilo se, Srbija je oružanom silom, povratila suverenitet na celoj teritoriji KiM! I šta sad? Šta imamo?
Izvesno, najmanje 1.600.000 (o brojevima smo već pričali, pa neka svako poveća ili smanji po želji, ali cca 85% ukupnog stanovništva) potpuno nezadovoljnih stanovnika albanske nacionalnosti neće priznati suverenitet Republike Srbije, niti će participirati u javnom i političkom životu. Biće otvoreno destruktivni, a za očekivati je snažan (bitno je naglasiti i vaninstitucijalni, a možda i gerilski) separatistički, a vrlo verovatno i iredentistički albanski pokret. Stanje na terenu bi bilo gore nego 80-tih godina prošlog veka, a u najboljem slučaju bi ličilo na 1997. i 1998. godinu.
Na koji način rešiti ovaj problem?
Istorija nas je naučila (?!?) da postoje samo dva rešenja. „Konačno“ i inkluzivno (ili je možda lepše reći, posebno kao antipod beskonačno?). „Konačno“ rešenje (najčešće primenjivano od strane nacističkih i fašističkih režima) podrazumeva brojčano „svođenje remetilačkog faktora“ (u ovom slučaju albanske nacionalne zajednice) na „razumnu“ meru, koja u političkom (mada se ovde više radi o genetskom!) smislu ne bi predstavljala „problem“. To bi značilo da većinsku nacionalnu zajednicu, treba svesti na manjinsku, u vremenskom periodu koji je prihvatljiv za očuvanje stabilnosti političkog i ekonomskog sistema. Da budemo precizni, pored iseljavanja i raseljavanja albanske nacionalne zajednice, nužno bi bilo naseljavati Srbe, kako bi se etnički odnos stanovnika Kosova i Metohije promenio u korist, pazite sada, ne bilo koje druge nacionalne zajednice, nego jedino i isključivo u korist Srba. Znači, ne samo da se za ovaj model traži smanjenje broja Albanaca sa cca 1.600.000 (komentar za brojeve ostaje, izaberite sami) na najviše 500.000 hiljada, nego je pride nužno i naseljavanje najmanje 1.000.000 Srba (mladih bračnih parova, koji planiraju porodice), kako bi ovaj „poduhvat“ uopšte imao smisla. Čak i u ovako brutalnoj akciji etničkog čišćenja (ili čak genocida!!!) i socijalnog inženjeringa, ostala bi 1/3 albanskog stanovništva na Kosovu! Zadovoljnog albanskog stanovništva? U suživotu sa novonaseljenim Srbima? Čak i sa Srbima starosedeocima?
Složićemo se da je ovo odvratna i opskurna ideja i da NIKADA ne bi bila prihvaćena u srpskom društvu. Čak ni Srbi u enklavama KiM ne priželjkuju ovo „rešenje“ niti bi ga prihvatili kao svoje. Naprosto, ne ide… Pride, ovakva zamisao je i praktično potpuno neizvodljiva! Gde smestiti 1.100.000 hiljada ljudi viška, i odakle 1.000.000 Srba da nasele ispražnjeno?
Jasno je da o ovakvom rešenju ne treba razmišljati, čak ni kao o mogućnosti… Iskreno, sramota me je što sam ovo napisao, ali tu smo gde smo, pa se i ovo mora razmotriti! Ako neko smatra da je rat rešenje, onda mora da razume šta to rešenje zaista podrazumeva!
Drugo rešenje u okviru oružanog sukoba, odnosno po završetku istog, je uključivanje (inkluzija) albanske nacionalne zajednice u društveni život Republike Srbije. Ovo rešenje podrazumeva, da po okončanju oružanog sukoba, albanska nacionalna zajednica, vremenom prihvati Republiku Srbiju kao svoju državu. Ne možemo reći da je nemoguće, ali podrazumeva približavanje dve potpuno suprotstavljene strane, od kojih bi jedna bila ne samo ponižena, već i poražena.
Suštinski, drugo rešenje uspostavljanja suvereniteta oružanom silom (inkluzija), identično je našem prvom rešenju iz ovog teksta (da albanska nacionalna zajednica prihvati Srbiju kao svoju državu)! Ovo, opet znači, da je potpuno besmisleno izazivati oružani sukob (osim ukoliko se ne odlučimo za „konačno“ rešenje) već je nužno razmotriti, na koji način srpsko društvo učiniti poželjnim albanskoj nacionalnoj zajednici.
Verujem da ćemo se složiti da je uključivanje lakše i racionalnije postići mirnim putem, nego ratom!
Nedžmedin Spahiju je nedavno rekao da: „veliki deo Albanaca ne veruje da će država Kosovo postojati”. Čak je rekao i da se sa više prijatelja opkladio kada će se ovo desiti, pa su opklade „pale“ na 3, 5 i 20 godina. Ovakav stav (za slučaj da oslikava stvarno raspoloženje stanovnika KiM) pretpostavlja, ili ostvarenje iredentističke ideje (pripajanje Kosova Albaniji), ili ostanak Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, uz prihvatanje Srbije kao sopstvene države od strane albanske nacionalne zajednice.
Da li je uopšte moguće, te ukoliko jeste, na koji način, reintegrisati albansku nacionalnu zajednicu u srpsko društvo, pa potom i Kosovo i Metohiju u Srbiju?
Odgovor je jednostavan, ali je izvedba teška.
Naprosto, moramo biti bolji. Prvo od sebe samih, a potom i od okruženja. Srbija mora biti država u kojoj su zadovoljni prvo njeni građani, kako bi bila poželjna i drugima. Proces je dug, mukotrpan i naporan, ali je u interesu srpskog društva, sve da na kraju i ne uspe.
Uspostavljanje modernog demokratskog društva, koje počiva na vladavini prava i stabilnim i nepristrasnim institucijama, društva u kome su slobode i prava ne samo garantovani, već pod jednakim uslovima i dostupni svima, je jedini mogući korak. Možemo li zamisliti slobodne i demokratske izbore u Bujanovcu? Medveđi? Rušenje nelegalno sagrađene vile nekom srpskom (odnosno svim) „velikašu“ u Vranju i Beogradu, pa potom (ali tek potom) i Albancu u Bujanovcu? Ne može nam jedno smetati, a drugo ne! U stvari nama možda i može (ne bi trebalo, ali može), ali Državi Srbiji ne sme! Možemo li zamisliti zatvaranje beogradskog medija zbog govora mržnje? Otkaz univerzitetskom profesoru zbog nepoštovanja etičkog kodeksa na univerzitetu? Ljude od integriteta i digniteta (bez obzira na politički stav i partijsku pripadnost) u skupštini? Možemo li zamisliti nezavisne, pravedne i efikasne sudove? Ubice i kriminalce u zatvorima? Dužnike koji su primorani da vrate dug? Redovno plaćanje poreza (i ostalih dažbina), a prinudno, prvo od najbogatijih dužnika i to UVEK i JEDINO tim redom? Možemo li zamisliti zdravstvenu zaštitu, pazite sad, onakvu kakvu smo već imali? Ili obrazovanje?
Pored demokratizacije i razvoja srpskog društva i paralelno sa tim, potrebno je prepoznati društveni i ekonomski potencijal na Kosovu i Metohiji i ciljano plasirati kapital. Otvarati privredna društva u proizvodnim delatnostima, posebno u prehrambenoj industriji. Širiti i razvijati poljoprivredna gazdinstva, kako u ratarstvu, tako i u stočarstvu. Kosovo (i Metohija) su deficitarni i u sferi znanja, a posebno iskustva, kako u modernoj agrarnoj, tako i stočarskoj proizvodnji. Potrebno je strateški vezati kosovsku mlinsku (i pekarsku) industriju za srpske žitarice. Nužno je usaglasiti fitosanitarne propise i sertifikate. Moramo razumeti da je srpska privreda najmanje 50 (a verovatno i 100 puta) veća od kosovske i da oni nas ne mogu da ugroze, dok smo mi njima potrebni, šta više nužni partneri! Što pre to razumemo, pre će naša privreda biti prisutna na Kosovu. Hrvatska privreda vidi interes u srpskim uljarama, Idea je jedan od najrasprostranjenijih trgovinskih lanaca, Štark (smoki i bananica čokoladica) takođe, a tu nije kraj! Nije jasno šta nas ograničava da širimo privredu, ne samo na Kosovu, već u celom regionu? Šta nas sprečava da uvećavamo svoju imovinu, naravno kroz privredna društva i razvoj?
Koliko bi koštala donacija (investicija?) Republike Srbije da Kliničko bolnički centar u Kosovskoj Mitrovici bude najmoderniji i najopremljeniji u regionu? Da Priština nema ni slično? Da se najzahtevnije dijagnostike i intervencije mogu izvršiti samo tu! Da barem jednom mesečno gostuje najkvalitetniji lekarski kadar iz Srbije, za najkomplikovanije zahvate? I spase albansko dete iz Đakovice ili Gnjilana? Na koji način ovakva inicijativa može da se odbije? Ko i kako bi mogao imati bilo šta protiv toga?
Da recimo Exit, pored morskog (CG) i novosadskog, organizuje i kosovskopoljski festival? Sa svim kontaktima i tradicijom koju ima? Uz garancije KFOR-a i UMNIK-a? Zaista verujete da bi izbio bio bilo kakav incident?
Nužno je napraviti krak gasovoda (turski tok) do KiM, pre nego što ga naprave Grci, Makedonci ili Albanci. Auto put Beograd-Kosovska Mitrovica (projekat postoji više od 5 godina) takođe. Neophodno je infrastrukturno potpuno povezati i uvezati KiM sa centralnom Srbijom. Ne sprečavati, nego uložiti napore da i KiM pristupi inicijativi Otvoreni Balkan. Jednako intenzivno se ponašati i odnosu na Severnu Makedoniju, BiH, CG. Jasno i otvoreno zastupati srpski interes, a jedini srpski interes je sveobuhvatna prisutnost u privredi, kulturi i obrazovanju!
Širiti uticaj, posebno kroz kulturu i obrazovanje. Beogradski univerzitet mora biti rangiran u 50-60 najboljih na svetu. To je politika integracije, politika koja državu čini poželjnom! I kada dođe trenutak izbora, on će biti, ne samo jednostavan, nego i jedini moguć!
Da li je teško? Da jeste, jako je teško… Da, i jako drugo traje… A šta ako ne uspe? Ako uradimo sve to, a stanovnici Kosova (i Metohije) i dalje ne žele da žive u Srbiji?
Pa, imamo uređenu i prosperitetnu Srbiju, imamo srpsku privredu i kulturu na KiM (i u okruženju), imamo slobodne i emancipovane građane srpske nacionalnosti u celom regionu!
I možda ono najvažnije, još uvek želimo imati šansu da budemo još bolji nego tog trenutka!