Uvek me bilo sramota da pričam o tome koliko mrzim školu. Ne mrzim samo učenje, ali školu mrzim. Međutim, kad svi oko tebe pričaju o školi kao o vrhuncu svih ljudskih aktivnosti, šta ja da radim osim da klimam glavom i ćutim. A onda sam saznao da nisam sam. Da nas troglavih čudovišta ima još. Jedno se odazivalo na ime Ivan Ilić (Ivan Illich).
Ovaj neobični filozof voleo je da piše ikonoklastičke knjige. Obrazovanje je bila jedna od tema koju je rastavio na sastavne delove: Knjigu je nazvao „Deschooling Society“. Autor hoće reći da treba težiti društvu bez škola, bar bez škola u tradicionalnom smislu. Na srpskohrvatskom jeziku je objavljen prevod pod naslovom „Dole škole“, što je daleko bolji i efikasniji naziv od samog originala. „Dole škole“, teško je ne uzeti takvu knjigu u ruke.
Ključ za razumevanje Ilićevih ideja jeste njegova teza da problemi počinju u trenutku kada su društvo i pojedinci postali ovisni o institucijama. Kao i svaka zavisnost, tako i ova, vodi u pakao. Autor objašnjava u koji krug pakla nas je odvela zavisnost od institucije zvane škola.
Trovanje školom počinje od malih nogu. Svi vam govore da bez škole nema života, da je sve lakše sa školom, da se mora učiti i samo učiti. Dakle, sve to je jedna celina, škola, učenje, napredak. Ilić tu poentira, on, naime, kaže da nas od malih nogu indoktriniraju da su nastava i učenje jedno te isto. To je toliko duboko ušlo u sve nas, kao neki đavo, da ni ne pokušavamo da sve to razdvojimo.
– Na taj način, đaka „školuju“ da brka nastavu s učenjem, prelazak u viši razred s obrazovanjem, diplomu sa stručnošću, a tečno izražavanje sa sposobnošću Kazivanja nečeg novog. Uobrazilja mu je „školovana“ da mesto vrednosti prihvati usluge. Lečenje se brka sa brigom o zdravlju, socijalni rad s boljim životom zajednice, policijska zaštita sa sigurnošću, vojna ravnoteža s nacionalnom bezbednošću, jurnjava za novcem s plodonosnim radom. Definicija zdravlja, učenja, dostojanstva, nezavisnosti i stvaralačkog pregnuća svodi se na delatnost ustanova koje tvrde da služe njihovom ostvarivanju, a njihovo unapređenje dovedeno je u zavisnost od dodele većih sredstava za rad bolnica, škola i drugih agencija o kojima je reč… – piše Ilić u knjizi „Dole škole“.
Njegova ideja je da se celokupno društvo reformiše, i to temeljno, a u tom procesu se moraju menjati i škole. On nije za ukidanje škola, već za njihovo temeljno rekonstruisanje. Čini se da je to nemoguće ako se sve izbriše glumicom i ponovo nacrta. Bar to možemo zaključiti dok čitamo knjigu.
Ilić udara tamo gde najviše boli pa kaže da su škole neprilagođene individuama, da su škole osmišljene samo za bogate, da su nastavnici autoritativni…
Zato se on zalaže za spontano učenje, za učenje van škole, bar dok se ne reformiše ta ključna ustanova za indoktrinaciju. U školi decu ne uče ničemu pametnom, glavna poruka jeste da su deca inferiorna, da nisu uspešna i da ne zadovoljavaju zadate kriterijume. Niko ih ne pita da li bi oni baš to da uče, možda i ne bi, možda bi učili nešto drugo i u tome bi bili vrlo uspešni.
To što učenici moraju da prate nastavu zapravo je težnja ka preuzimanju monopola nad vremenom i energijom učenika. Tako nastavni program zapravo promoviše potrošačko društvo i ljude koji moraju stalno da se takmiče, da pobeđuju nekoga, da ne smeju da gube, jer tada padaju na dno lestvice… Potrošnja i kompeticija su pravi ciljevi nastavnog programa, a ne potrebe živih bića koje pokušavaju da razumeju svet i da pronađu svoje mesto u njemu.
Dakle, konačni cilj školovanja/nastave nije znanje već dobijanje željene društvene uloge i trka za društvenim statusom. Koliko ulažemo, toliko nam se vraća – tako glasi moto koji se stalno ponavlja. Dakle, učim da bi posle nešto dobio. Kakva besmislica, a tako dobro zvuči.
Ilić nam pomaže da se izborimo s nekim postavkama koje su nam usađene u glavu u ranoj mladosti i koje su nam ponavljali sve dok nismo završili školovanje ili dok nismo i zvanično odustali od njega. Pomaže nam da počnemo da mislimo van okvira, jer drugačije i ne može da se misli. Takođe, nam govori da smo praktično sve što znamo naučili van škole, nismo ništa naučili na samoj nastavi, jer nastava tome ni ne služi. On objašnjava da se mnogo bolji uči kada je proces učenja spontan, kada se nešto novo usvaja uz igru ili zato što to strastveno želimo, kada ne moramo da se takmičimo sa drugima da bi nešto znali.
Sve to je oslobađajuće. Posebno za nas koji smo sve to osećali, ali nismo umeli ili nismo smeli da pretočimo u reči. Od jedne knjige se ne može više očekivati.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.