Sreo sam ga u prolazu, ali njega i možeš sresti jedino u prolazu, takav je igrač. Dragutin Savić, (poznatiji kao „snimio: D. Savić“), Fotoreporter sa velikim „F“, kao ukleti Holanđanin šparta novosadskim ulicama tragajući za retkim trenucima kad ljudi pokazuju svoja prava lica…
Šta ono beše? Neka „tridesetinka“, „stodva’espetinka, šta li? Neka, nije od presudnog značaja…
Neki delić sekunde je, uglavnom…
Frtalj, treptaj, otprilike…
No, videli ste fotografije, na kraju krajeva, šta da vam pričam.
Ovaj grad je njegov „studio“…
Možeš ti imati i najbolji atelje na svetu, moj burazeru, ali sigurno da ti u njega niko neće ući sa TAKVOM facom. Na šta bi to ličilo? Dabome, svi mi u glavi imamo neke svoje portrete (koji se obično razlikuju od onoga kako nas drugi vide), ali D. Savić retko troši municiju na nameštene profile. On je Lovac, pritaji se, čeka, provalio je majmunski odnos većine prema objektivu i zna da mora da nas NAVIKNE NA SEBE, da bi mogao da nas upuca onakve kakvi stvarno jesmo…
Upoznao sam ga davno, dolazio je sa novinarima iz jednog naprasno „inostranog“ grada, u čijem je predstavništvu dugo radio, uvek sam se čudio kako sam na tim slikama frapantno sličan sebi, ali sve mi je postalo jasno tek kada sam pročitao prethodni pasusu ovog teksta.
Pa, da.
Nikada nije gnjavio, nikada ono „’ajd sad ti sa kerom“, ili „’ajd se sada ti popentraj na bicikl“, nego uvek filter priče preko objektiva, uzgred pomenut stih, strofa „d-mola“, navedena rečenica iz romana.
A na koncertima diskretno, bezbolno, iz zasede takoreći.
Nikada „a la paparaco“. Nikada klečanje.
Izoštravanje. Teatar.
Često sam samo po slikama ubačenim u sanduče znao da je uopšte bio „tamo“, a opet…
Kad bi me osudili da mogu da zadržim samo jednu svoju fotografiju sa scene mislim da bih izabrao baš onu „zažmurenu“ sa „Spensa“, u beloj bluzi i u „prsluku protkanom tajnama“, raširenih ruku, iz januara devedeset’četvrte…
Snimio: D. Savić…
Iz potaje…
No…
Pristajući, dakle, da napišem „nešto o Novom Sadu, o Novosađanima“ (što samo naizgled deluje kao da ja nekom činim, a u stvari se meni ukazala prilika da se ubacim u ovu naročitu knjigu), pomislio sam kako to ne bi trebalo da predstavlja neki problem…
Ni govora…
Novi Sad se pojavljuje na svim mojim dokumentima, od krštenice naovamo.
Novosađani i ja dobro se znamo, što uzgred, uopšte nije tako pozitivno kao što možda zvuči…
Ali, cvrc!
Pisati o Novom Sadu, o Novosađanima i o D. Saviću, to su u najmanju ruku dve teme.
Tri, kad bolje razmislim…
Grad, na primer, može svako da uslika.
Crkve i mostovi su zahvalni modeli, ne mrdaju se puno. To je posao za japanske turiste i za ekskurzije iz unutrašnjosti, jednostavnije je pazariti par razglednica.
To su, uostalom, i „fotografi“, birokrate objektiva, zanatlije koje znaju sve o blendama i ostalim ekspozicijama, oni su tu da ovekoveče rušenje zgrade u centru, zastave ispred Sajma, Petrovaradinsku tvrđavu iz aviona i tome slično, o, nema te vrpce u varoši koja će se preseći bez njihovog škljocanja…
Ali D. Savića spusti u Glazov, Budisavu, ili Ulan-Bator, i on će opet napraviti „drugačije“ fotografije.
To nema veze sa topografijom.
Tako ni to što ja pomalo znam Novi Sad nema veze sa slikama na okolnim stranicama. Ja sam, doduše, liznuo kornet kod „Hakera“, provozao se tramvajem kroz Temerinsku, pamtim kamerne ribetine na ulazu u Štrand i šoder na stajanju stadiona „Vojvodine“, ali to uopšte nije kompatibilno sa kapitalcima koje je D: Savić upucao na svoj foto-safariju…
A mnogi „Novosađani“ sa okolnih slika, opet, nemaju veze sa Novosađanima bez znakova navoda, o kojima bih možda i mogao da kažem poneku reč…
Uf, ništa nema veze ni sa čim, o čemu , uopšte, i radi?
Pa, vidite…
Reč je o talentu, gospodo…
Ma, da, ništa naročito…
Reč je o jednom obično sredovečnom momku u čijim rukama aparat nije alat nego instrument, i gotova priča…
I drago mi je da sam u ovom ponižavajućem vremenu nacionalnih insistiranja i diskvalifikacija i ja konačno uspeo da naiđem na jednom svog zemljaka, na jednog Bosanca, Banaćanina, na jednog Novosađanina koji je to očigledno bio oduvek, i davno pre nego što se prijavio na šalteru lokalnog SUP-a…
Ovaj svet je u stvari ISTI, blaženi su oni koji ga vide na svoj način, ostalima mora biti daje jezivo dosadno…
Ne, deco, nije nam ostalo puno fotogeničnosti, to je sasvim evidentno…
Blaženi su oni koji je umeju iščeprkati…
I da znaš da ti pomalo i zavidim, ti, „snimio: D. Saviću“…
Ali, ne brini…
To je samo najsigurniji dokaz da valjano obaljaš svoj posao…
(Iz knjige „Lica 100 Lica“, monografija, Prometej 1996.)