Dragutin Savić, foto-hroničar Novoga Sada

Najbolja potvrda da si uspeo u Novom Sadu jeste da te fotografisao Dragutin Savić. Ova rečenica, koju na promocijama Savićevih knjiga izgovaraju ljudi koji su se našli na njegovim fotografijama, nije samo kurtoazno hvaljenje čoveka na čijoj promociji govorite i koji vas je uz to uslikao. Čak i površnim prelistavanjem njegovih knjiga može se shvatiti da tu nema preterivanja jer će same fotografije potvrditi koliko su tačne te tvrdnje. Međutim, potrebna je i jedna dopuna. Na Savićevim fotografijama nisu samo ljudi koji su uspeli već oni koje niko ne primećuje, oni koji su svaki dan pored nas, a mi ih ne vidimo iako i oni imaju nešto da nam saopšte. I ti „obični“ ljudi su dobili svoju šansu jer je Dragutin uspeo da ih „uhvati“ u trenucima u kojima i oni postaju važni, barem u tom jednom otvoru blende.

Pre par nedelje predstavio je knjigu fotografija „Male gradske priče“. To je praktično nastavak ranije objavljene knjige istog naziva.

Na osnovu tvojih fotografija može se rekonstruisati razvoj grada, ali i to kako su se pojedine ličnosti menjale u prethodnih 20 ili 30 godina. Šta se najviše promenilo?

– Novi Sad se mnogo menjao, ali je najzanimljivije videti stare fotografije Zmaj Jovine ulice. Kada sam počeo da radim tamo su prolazili automobili i autobusi. Išli su kroz celu Zmaj Jovinu i onda skretali u Pašićevu. Kada bi u nizu poređao te fotografije tačno bi moglo da se vidi kako se ta ulica menjala. I ne samo to, tako se može pratiti kako se menjala moda, kako su ljudi živeli, šta su ljudi voleli… Takođe mi je zanimljivo da poređam slike ljudi koje sam relativno često slikao. Sad mi pada na pamet Siniša Mihajlović. Njega sam slikao kada je došao iz Borova Sela u Novi Sad da igra u FK Vojvodina, pa kad je igrao u Zvezdi, pa u periodu kada je iz Italije dolazio u Novi Sad na odmor, pa sa njegove svadbe. Nedavno sam ga fotografisao tako da mogu da zatvorim neki krug.

Da li se može reći da si hroničar grada Novog Sada?

– Ne sviđa mi se to hroničar. Možda treba dodati foto-hroničar, mada ne znam da li tako nešto postoji. Kada kažem samo hroničar zamišljam nekog ćatu, birokratu, koji se sređuje istorijske podatke. Ali je tačno da sam uslikao neke fotografije koje su obeležile važne događaju u poslednjih trideset godina. Od suđenja Gavri koji je ubio dva policajca 1977. godine do do pozorišne predstave Golubnjača, koja je odigrana jednom ili dvaput u SNP-u. Zabranjena je iz političkih razloga. To je bila velika afera. Na toj slici se vidi kako radnici skidaju veliku platnenu traku u Zmaj Jovinoj ulici kojom je najavljena predstava. Slikao sam i dolazak Kertesa i njegove grupe istomišljenika iz Bačke Palanke. To je bio početak jogurt revolucije. Zatim, mnogobrojne mitnige ispred Spensa koje su organizovale partije početkom devedesetih. Tu je fotografija Nenada Čanka u RTV-u 5. Oktobra, bombardovanje 1999. godine…

Neke od tvojih fotografija postale su opšte dobro. Tu mislim na slike Monike Seleš, Balaševića, Mike Antića… Ako se u Google ukucaju ta imena sigurno će se pojaviti neke od tvojih slika. Može li da se setiš trenutka kada si ih uslikao?

– Moniku Seleš sam prvi put slikao kada je imala šest godina. Tada niko nije znao za nju. Na toj slici reketom hvata lopticu ispod mreže. Došao sam na teniski teren i poznati trener Milan Čonkić Cobule mi je rekao da će ona biti najbolja teniserka na svetu. Rekao sam mu da to svi pričaju za svoje učenike. Tada sam je slikao. Ispucao sam jedan crno-beli film, nisam mislio da je vredna skupog slajd kolora. Ispostavilo se da sam pogrešio, a ta slika je kasnije često objavljivana. I fotografija s ogromnim reketom od stiropora često je bila ilustracija za tekstove o njoj. Posle sam je slikao dok nije otišla u Ameriku, a i svaki put kad se vraćala u Novi Sad.

Balaševića sam slikao još dok je svirao s grupom „Neoplanti“. Godinama sam radio njegove fotografije, s koncerata, ali i privatno. Zajedno s Ifju Gaborom sam uradio omot za album „Devedeste“. A najpoznatija fotografija je ona s koncerta u Spensu iz 1994. Tu sliku svi znaju: Balašević u prsluku s podignutim rukama, žmuri i peva. I sam Balašević je pričao o toj slici. Rekao je kad bi ga osudili da može da zadrži samo jednu fotografiju sa scene on bi on zadržao baš tu.

Miku Antića sam slikao za zagrebačke časopise Arena i Studio. To su crno-bele fotografije koje su ostale kao vredan dokument. Slikane su kod njega kući. Pili smo kafu i on je u jednom momentu nešto tražio od supruge Ljilje. Ona ga nije čula i Mika se uhvatio za uvo. Brzo sam reagovao i uhvatio taj momenat. Tu sam napravio celu seriju, a na osnovu tih fotografija je slikar Mersad Berber uradio seriju crteža.

Aleksandra Tišmu sam fotografisao još dok je pušio. Sećam se da smo izašli na terasu u Tanurdžićevoj palati. On je zapalio cigaretu i rekao da nije uredu da ga tako slikam. Rekao sam mu da mi to ne smeta jer sam i ja pušač. To ga je valjda zbunilo jer nije očekivao takav odgovor pa je pristao da ga slikam s cigaretom. Tako je nastala slika Upotreba duvana.

Radio sam i omote za Lepu Brenu. To su sada već zaboravljeni omoti za ploče. Radio sam u studiju i bio sam šokiran njenom neposrednošću i profesionalnošću. Takođe me šokiralo to što potpuno drugačije izgledala kroz vizir fotoaparata. To je neobična transformacija. Mnogo je lepša kroz vizir i na fotografijama nego što sam je doživeo uživo.

Ima još poznatih koje sam slikao. Teško ih je nabrojati. Od čuvenog reditelja Aleksandra Saše Petrovića do Zdravka Čolića. Biću neskroman pa ću reći da sam fotografisao sve značajne ljudi u bivšoj Jugoslaviji koji su živeli i radili u Beogradu i Vojvodini.

Vratimo se na početak. Kako si postao fotoreporter?

– Karijeru sam počeo u zagrebačkom Vjesniku, u dopisništvu u Novom Sadu, i to u redakciji Sportskih novosti. Na početku nisam bio fotoreporter, već sam dve i po godine radio kao sportski novinar. To je bilo 1977. godine. Kolega Miroslav Gavrilović, novinar iz Novog Sada stalno je tražio fotoreportera. Uvek nekoga nađe, ali nikada za stalno. Ja sam amaterski slikao. Znao sam više od prosečnog amatere, ali sam bio daleko od profesionalca. Jednom je išao u okolinu Vršca i nije bilo nikoga da slika. Ja sam tada imao Zenit. I u nedostatku profesionalca odem na taj put i uradim sve što je trebalo. Izađe to u novinama, a ja i dalje radim kao novinar honorarac. Onda je ponovo trebalo da se ide negde, a i dalje nema fotoretoptera. Oni pitaju gde je taj Savić, dobro slika. I opet slikam. Shvatio sam da imam mnogo više šanse da me prime za stalno, a razmišljao sam i da bih bio bio bolji fotoreporter nego novinar. Posle dve godine su me primili, sa pola obaveza u Areni, a pola u redakciji Sportskih novosti.

Tako sam počeo da radim taj posao, bio sam uporan, puno sam radio na sebi. Družio se s fotoreporterima, kako bih što više naučio. Nažalost svi su pokojni. To su čuveni fotoreporteri Ifju Gabor, Bora Vojinović i Jovan Vajdl, koji me jednom pitao: „Što ti voliš da se družiš sa mnom i plaćaš piće s obzirom na razliku u godinama“. Ja sam odgovorio da pokušavam nešto da naučim.

Dobijao sam sve bolji status u Zagrebu. Ranije su za važne događaje slali ljude iz Zagreba ili Beograda, ali sam vremenom stekao poverenje urednika pa sam ja slikao Sterijino pozorje, velike sportske manifestacije, političke događaje…

Kada se Večernji list izdvojio iz Vjesnika počeo sam da radim za tu kuću, sve do rata.

Kakav si imao status u hrvatskim listovima za koje s radio s obzirom da si bio dopisnik i to ne iz glavnog grada?

– Urednicima u Zagrebu jedino je bio važan kvalitet. Recimo, prvi sam u Večernjem listu dobio Nikon F4, dakle nisu forsirali „svoje“ novinare, koji su radili u Zagrebu. Najveća profesionalno priznanje dobio sam kada su me zvali da idem s Tuđmanom kod pape u Vatikan. Jedan od razloga za taj poziv bio je taj što sam dobro znao da radim s uređajem za slanje fotografija koji se zvao telefoto. Nažalost, zbog straha od letenja i zbog toga što je bilo jasno da će početi rat odlučio sam da ne idem.

Da li se danas kaješ zbog toga?

– Kako da ne. Naravno da se kajem. Sada znam da to nije bio nikakv rizik. Kasnije sam odlazio tamo gde je bilo mnogo rizičnije. Prvi sam ušao uz Borovo selo. A to je bilo i te kako opasno. U Vatikanu sigurno niko ne bi pucao na mene.

Dokle si radio za Večernji list?

Do početka rata. Kada je sve to počelo zatvoreno je dopisništvo. Poslednji posao koji sam radio za njih bila je ona pogibija rudara u Tuzli, a za njih sam slikao i prve višestranačke izbore u Makedoniji. Međutim, to nije bio konačni kraj. Nakon rata, odnosno pred sam kraj pono su formirana dopisništva. Tako sam počeo da radim za Jutarnji list. Ali nisam bio stalno zaposlen, već su me povremeno zvali kada se nešto važno događa u Vojvodini. Prvi me se setio Josip Bistrović, s kojim sam sarađivao u Večernjem listu. On je nakon rata postao šef foto odeljenja u Jutarnjem i čim su uspostavljene kakve-takve veze dobio sam ponudu da slikam za njih.

Sećam se da su me jednom zvali da slikam utakmicu u Beogradu, mislim da su igrali Partizan i Dinamo. Tada je bila neka nestašica benzina. Rekao sam im da ne mogu da dođem jer jednostavno nema goriva. Ali su insistirali. Rekli su mi da pozajmim benzin, samo do Beograda, a oni će mi doneti i da vratim i da imam za sebe. Doneli su mi čak 40 litara u dve kante. To je pravi profesionalizam, ali i kolegijalnost.

Kada već govorimo o tim hrvatsko-srpskim odnosima, moram reći da me nacionalizam nikada nije zanimao. Uvek sam bio svestan toga sam Srbin, ali se nisam opterećivao time. To nije moglo da poremeti moje odnose prema drugim nacijama. Pa o fotografiji sam najviše naučio u listu Mađar so.

– Kada sam počinjao novinari i fotoreporteri su bili gospoda. Sedma sila. Bili smo neko i nešto. Te poslove nije mogao svako da radi. Svako ko je primljen u stalni radni odnos dobijao je legitimaciju Saveza novinara Jugoslavije, a to je značio status profesionalnog novinara i samim tim imalo veliku težinu. Takođe, tada je bilo manje novinara, manje redakcija, manje televizije. Novinari su tada imali važnu ulogu u društvu i bilu su veoma cenjeni. Danas je sve to degradirano. Danas su svi honorarci, bez obzira na to da li formalno imaju stalan posao. Status novinara danas je potpuno nejasan. Zbog toga novinari postaju i oni koji nemaju veze s tim poslom. Na televiziji rade lepe devojke koje su se odlučile za taj posao samo da bi se dobro udale. Ili se zapošljavaju studenti književnosti koji jesu pismeni, ali često nemaju talenat za novinarstvo. Ne umeju da komuniciraju s ljudima. Tako je kod nas, dok je u Hrvatskoj je bolje, profesija se nije toliko srozala. Moram da podsetim da je u bivšoj Jugoslaviji postajala ta razlika između srpskog i hrvatskog novinarstva. U Hrvatskoj je novinarstvo uvek bilo na višem nivou. U obavezama, ali i u plati. U Večernjem listu sam zarađivao 2.860 maraka, dok je fotoreporter u Dnevniku primao 1.300. Ali su zato bili su rigorozni i to je donosilo kvalitet. S tom platom sam bio bogat čovek. Bilo je puno para. Živelo se dobro. Moram da napomenem da sam uz tu platu dobijao i dnevnice i novac za svaki pređeni kilometar. Plus honorari za fotografije objavljenu u drugim magazinima koji su izlazili u istoj izdavačkoj kući: Start, Studio, Vikend, Danas… Za svaku objavljenu sliku dobijao sam izveštaj u kome je pisao koliko je fotografija objavljeno, na kojoj strani, kako je nazvana i koliko košta. Tako sam u „dobrom“ mesecu zaradio i po pet, šest hiljada maraka.

Gledajući sa strane može se zaključiti da fotoreporter ne mora ništa da govori već samo da slika. Međutim, ti si poznat po tome da lako uspostavljaš komunikaciju s ljudima, da brzo stvoriš prijateljsku atmosferu iako nekoga vidiš privi put? Koliko je to važno za fotoreportera?

– Za fotografiju kojom se bavim, a to je takozvana life fotografija, komunikacija može da bude važna, ali nije presudna za kvalitet. Čoveka nekada treba opustiti, napraviti atmosferu za divan, što bi rekli u Vojvodini. Nekada treba razbiti tu utegnutost, taj grč kojega često ima kada se priča ili slika za novine. Čak i iskusne, medijske ličnosti imaju tu stegu. Zbog toga je važno da se razgovor započne nekom neutralnom temom. Ne može sagovorniku da se nabije diktafon pod nos i da se očekuje da ispriča nešto novo i drugačije. Ali to su više saveti za mlade novinare. Moja komunikacija nema veze s novinarstvom, već s mojom radoznalošću. To nema veze s profesijom. Emotivan sam čovek i mogu shvatim nečiji problem, posebno razumem ljudi s margine. A ako ih razume mogu da napravim dobru fotografiju. Nosim i dozu benignog cinizma, što je dobar preduslov za takozvane štos fotografije, koje imaju priču. Važno je otvoriti čoveka i dovesti ga do „prirodnog stanja“. Tada mogu da ga uslikam onakvog kakav je zaista.

A da li režiraš fotografije?

– Ima i režije. Ali ne pokušavam da sakrijem da sam to hteo da uradim. Izbegavam da radim takve fotografije i njih je najmanje. Spontanost ne može da se odglumi. Pre svega, ja sam novinski fotoreporter. To je moj fah. Nisam reditelj.

Šta je onda to što dobrog fotoreportera razlikuje od lošeg?

– Talenat. Takođe smatram da svaki fotoreporter mora da vidi ono što drugi ne vide. Da pronađe taj ugao, da oseti trenutak i da uvek ima sliku u glavi. Nekada i ne mora je napravi, važno je da datom trenutku može da je zamisli. Nije poenta samo škljocati pa šta ubodeš. Takođe je važno biti kreativan. Recimo, prvi sam počeo da slikam ljude s leđa. Pitali su me šta to slikaš, ome to treba. Ali nekada ta slika govori više nego bilo koja druga. Govori da neko odlazi. Evo i primer. Slikao sam Branislava Pomoriškog. On se jednom trenutku okrenuo i ja sam škljocnuo. Čuo je, okrenuo se i pitao: „Što me tako slikaš?“, a ja sam mu rekao to će to biti idealna slika kad budete jednog dana odlazio. Tada je bio predsednik gradske vlade. I stvarno, kada je odlazio, ta slika je objavljena i svima je sve bilo jasno. Tekst uopšte nije bio potreban.

Dakle, treba razmišljati, treba u određenom momentu stati na pravo mesto, treba znati sačekati dramu, predvideti šta će se dogoditi…

– Naravno. Za neke fotografije sam emotivno vezan. Lako me vrate 30 godina unazad. A najviše volim da tu nostalgiju podelim s nekim. Volim kad ljudi komentarišu fotografije i kada se oko tog trenutka razvije cela priča. Kada se prisete situacije, mesta ili nekih ljudi. To je uvek nostalgično, čak i kada nije neki baš lep povod. Dragoceni su ti momenti kada se neko prepozna na fotografiji koja je urađene pre mnogo godina, kada vide sebe a nisu ni znali da ta slika postoji, niti su znali da sam ih uopšte slikao.

Da li je bilo onih koji su nezadovoljni kako su ispali na tvojim fotografijama?

– Naravno. Ali mi nije mi važno kako će neko ispasti ako sam ja zadovoljan, ali to ne znači da treba da nekog povredim. Ne mora da bude lep na slici, važno je da se meni sviđa to što sam uradio, a ne njemu. Naravno, nikada ne treba prelaziti granicu dobrog ukusa. Govoreći iz dosadašnjeg iskustva najviše drame bilo je sa ženama. Uradim fotografije na koje sam ponosan i mislim da su dobre, a ona bude strašno nezadovoljna. To se nekada dešava. Misle da drugačije treba da izgledaju pa nisu zadovoljne. Nikada neće reći nisam lepša nego na slici, već samo kaže da joj se nešto tu ne sviđa. Mada ima i obrnutih slučajeva. Recimo, slikao sam glumicu Maju Sabljić za naslovnu stranu Arene i nisam uopšte bio zadovoljan. I kada sam je kasnije video na nekom prijemu bežao sam od nje. Težak je taj susret sa ženskim nezadovoljstvom. Međutim, nisam mogao da je izbegnem. I kada smo se konačno sreli pitala me što se nisam javio jer je baš htela da mi kaže kako je fotografija božanstvena. Rekla je i da je njena mama oduševljena. Toliko je bila zadovoljna da je kupila pet primeraka Arene.

Na tvojim slika mogu se videti mnogobrojne scene sa snimanja poznatih filmova.

– Da. Osamdesetih godina sam slika skoro sve filmove koji su snimani u Vojvodini, dok sam kasnije ređe išao na snimanja. Slikao sam Seobe, Bacača noževa, Život je lep, Sveti Georgije ubiva aždahu… To sam uglavnom radio za novinske reportaže.

Sećam se snimanja filma Veliki transport, kada sam kradom slikao velikog glumca Helmuta Bergera kradom. U njegovom ugovoru je pisao da niko ne sme da ga slika jer nije želeo da se u novinama objavljuju njegove slike. Ali sam ga uslikao teleobjektivnom i te slike je objavio zagrebački Studio, na celoj strani. Producenti su onda razmišljali da li da to sakriju od njega, ali su ipak odlučili da mu pokažu. On je pogledao, namrštio se, još malo zagledao i rekao da su slike odlične. Na kraju je tražio da mu izradim te fotografije.

Da li te ljudi zovu da im slikaš decu, svadbe ili neke druge proslave?

– Ne volim da slikam decu. Svako treba da slika svoju decu. Niko ne može da fotografiše decu bolje od njihovih roditelja. Svadbe više ne slikam, nemam snage da slikam 12 ili 13 sati bez prestanka. To je fizički veoma naporno. Dakle, odgovor je da me zovu, ali ne slikam, osim kad baš moram.

Tokom cele karijere slikaš i sportske događaje. To je posebna fotografska disciplina, zar ne?

– Naravno. Najviše sam slikao fudbal. Konkretno FK Vojvodina. Radio sam nekoliko kalendara za taj klub. Pratim ih kontinuirano već 20 godina. Kada je reč o sportska fotografija, razlikujem nefotogenične sportovo (odbojka i vaterpolo) i fotogenične (ragbi, borilački sportovi, fudbal…). A za mene je a najfotegničniji kolektivni sport rukomet.

Fudbal je teško slikati jer se radnja odvija na velikom prostoru. Treba brzo reagovati. Potrebno je da poznaješ igru. Moram reći da se sportska fotografija poslednjih godina znatno promenila. Nekada nije bilo televizijski prenosa pa je bilo važno da u kadru imaš gol. Svi su pitali ima li gola na slici. A sada to uopšte nije važno, već se traži krupan plan, sudar dva igrača, sukob, to je svetski trend. U novinama se objavljuju golovi samo ako su atraktivni.

Biografija

Dragutin Savić rođen je 1949. godine u Zrenjaninu. Osnovnu školu završio je u Tuzli, a gimnaziju u Zrenjaninu. Potom je studirao pravo na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, ali je došao samo do druge godine. Radio je kao konobar, kopač kanala, monter centralnog grejanja i dostavljač u sudu. Kao fotoreporter radi od 1978. Radio je za zagrebačku kuću Vjesnik do 1992. Potom je radio 15 godina u novosadskom Dnevniku, zatim od 2007. u Građanskom listu, a trenutno radi u nedeljniku NS Reporter.

Ne voli da putuje i poslednjih 20 godina niti je odlazio iz Novog Sad. Kaže da kada nije u Novom Sadu kao da nije nigde. Najdalje je otputovao jednom do Požarevca i to samo zato jer je morao. Voli muziku, svirao je bas gitaru u VIS Albatros iz Tuzle i gitaru u bendu „Mladi“ iz Lukićeva. Voli da gleda filmove, da čita Nelsona de Mila, jede crnu čokoladu i pije crno vino.

Koliko je važno poznavati fotografsku tehniku da bi bio dobar reporter?

– Nekada si morao da budeš i tehnički potkovan, morao si da znaš sistem funkcionisanja aparata, da znaš šta je blenda, šta je ekspozicija, šta je osetljivost, kako se razvija film, koji filteri trebaju za koju situaciju… Pojavom digitalnih aparata i kompjutera smanjila se potreba za takvim znanjem. Ali dobra fotografija se pravi u glavi, tako da tehnika nije najvažnija. Digitalnim aparatom možeš napraviti hiljade fotografija i skoro je sigurno da će biti nekoliko dobrih, ali je problem kako prepoznati koje su kvalitetne u toj gomili. Tu ponovo dolazimo do ljudskog faktora, moraš znati šta je dobro da bi ga mogao prepoznati. Tu tehnološka dostignuća mnogo ne pomažu.

Da li si imao otpor prema digitalnoj fotografiji?

– Jesam. Nisam verovao da će išta moći da zameni film od 35 milimetara. Ali kao su počeli da se pojavljuju sve brži i bolji aparati i kada su se izjednačili pa i prevazišli stare prešao sam na novu tehnologiju. Zbog te tehnologije fotografija je demistifikovana, bar kada je reč o tom tehničkom delu. Prvi digitalni aparati imali su 1,3 s sada skoro svaki telefon ima osam ili deset megapiksela. Danas aparati sve rade sami, samo treba škljocnuti. Ali to ne znači da će fotografija biti dobra. To je greška koju prave mladi fotoreporteri. Mnogo se uzdaju u tehniku i ne rade sa sebi, ne razvijaju se. Misle da ako imaju dobar aparat ništa ne moraju da uče. Zanimljivo je da godinama nijedan mladi fotograf nije došao kod mene da nešto pita, da nešto nauči, da ukrade neku caku… Recimo, niko ne slika događaje kao fotoreportažu. A to je osnova. Čak i kada ti urednik kaže da mu trebaju dve fotografije s nekog događaja treba uslikati više slike koje će, kada se slože, ispričati neku priču. A on neka izabere šta mu odgovara. Princip je da se uvek uradi više slika, da uvek u na kartici ima total, krupan plan i detalj. Rekao bih im i da treba da budu fotoreporteri i kada ne rade, da uvek nose aparat sa sobom jer se nikada ne zna kada će ugledati dobru sliku.

Kako bi opisao sebe kao fotoreportera?

– Ja sam fotoreporter neponovljivog događaja. Nikada me nije me privlačilo nešto što se može ponoviti, nešto što će se dogoditi i sutra. Zato nikada nisam slikao zalazak sunca. Ali taj neponovljivi događaj treba uhvatiti, treba biti na pravom mestu u pravo vreme jer dobre slike vrlo retko nastaju slučajno.