Sve više se licitira datumom izbora u Srbiji...
Vidovdan, leto, jesen, zima... Kada će bit i kojih će izbora biti, ne znam... Verovatno (osim možda predsednika Srbije) to niko i ne zna... Sumnjam da čak može i da pretpostavi...
Ono što znam jeste da će izbora u Srbiji biti i to najkasnije za godinu dana!
A godina prođe, k’o dlanom o dlan... Okreneš se i prošlo...
I nisu problem (bar još uvek) liste, i nije problem (bar još uvek) ličnost, problem je format, pa potom i kampanja... Velika je Srbija, a protivnik je još veći!
Nezadovoljstvo većinske Srbije je očigledno... Oseti se...
Ali nezadovoljstvo ne predstavlja pobedu, niti pobeda na izborima dolazi sama od sebe!
Vuku nas paralele, prvo Crna Gora sa svoje tri kolone, pa Mađarska sa jednom, pa referendumska atmosfera, pa... kao da je sve to došlo samo od sebe i kao da iza dogovora (kakav god da je on bio) nije stajala svekolika opoziciona ekipa...
Istina je da su u Crnoj Gori, kao format pobede nad DPS-om, ustanovljene tri različite opozicione liste, targetirajući različite afinitete birača.
Istina je da je do promene „narodnog“ raspoloženja došlo na krilima Srpske pravoslavne crkve i litija, ali je istina i da je najveći opozicioni blok (Za budućnost Crne Gore) još pre izbora izjavio, a potom i potpisao, da niko od viđenih opozicionih prvaka srpske političke misli neće biti vršilac ni jedne političke državne funkcije, koja izvire iz tih parlamentarnih izbora. Takav pristup je omogućio i centrističkoj „Mir je naša nacija“ i liberalnoj „Crno na bijelo“ potpisivanje sporazuma o međusobnom nenapadanju i posledično, pakta o rušenju Mila Đukanovića, odnosno njegovog DPS-a. Podsetiću, DPS je i tada bila pojedinačno najjača politička opcija sa 40 mandata u parlamentu, dok je svakolika opozicija osvojila, pobednička 41 poslanička mesta.
Presudio je jedan mandat... Jedan!
Pojedinačno najjača opoziciona grupacija (uz podršku i posredovanje SPC) pronašla je snage (ili je ispravnije reći političke odgovornosti?) da svoje lidere i prvake, istakne u prvi plan, kao prepoznatljiva lica, ali i kao „vreće za udaranje“, a da jednovremeno niko od tih lidera ne bude kandidat ni za jednu državnu funkciju! I ne samo da nije bio kandidat, nego posle tih izbora, nije ni obavljao ni jednu državnu funkciju! S druge strane, liberalna „Crno na bijelo“, a posebno njena najliberalnija članica URA, uložila je sav svoj politički uticaj (ili je i ovde ispravnije reći političku odgovornost?), da se osnovna izborna obećanja (temeljni sporazum sa SPC) najkonzervativnijeg i najnacionalnijeg, pa time i politički najudaljenijeg Demokratskog fronta, ispune... Ovakav format je najrazličitije političke grupacije doveo do konsensualne saradnje, pa posledično i do pakta o nenapadanju, što je rezultiralo i pobedom na izborima... Tankom, ali istorijskom pobedom!
U Mađarskoj je bilo malo drugačije, ali je princip bio vrlo sličan...
Istine radi, broj poslanika u Mađarskom parlament ne odražava volju birača. Izborni sistem je takav da pobednik uzima sve (ajde, gotovo sve)! Mađari imaju kombinaciju proporcionalnog i jednokružnog većinskog sistema, pa je i format opozicione saradnje bio prilagođen izbornom sistemu. Tisa je pobedila sa oko 52% glasova, dok je Fides imao oko 39%, ostali učesnici koji su prešli cenzus, da napomenemo i to, potpuno desni, osvojili su preostalih 9% biračkog tela.
U jednokružnom, većinskom izbornom sistemu, u konkretnoj izbornoj jedinici, pobeđuje kandidat koji dobije prostu većinu glasova (kao u Engleskoj). Nema drugog kruga, pa time ni kalkulantskih tokomizbornih koalicija (kao u Francuskoj). Naprosto, kandidat koji osvoji najviše glasova, bez mogućnosti popravke, ulazi u parlament. Ovakav format je naterao manje opozicione (dodaćemo i tradicionalne) političke subjekta, da odustanu od kandidovanja svojih stranačkih prvaka i pruže političku podršku (javnu ili prećutnu) Tisi. Čini se, bar ovako sa strane, da su tradicionalne političke organizacije u Mađarskoj, pronašle snage (ili je i ovde ispravnije reći političke odgovornosti) da se odreknu sopstvene političke koristi, kako bi se došlo do promene vlasti (da ne kažemo smene režima).
Bitno je reći, da su i kod jednih i kod drugih komšija, koliko god da su različiti politički sistemi, nosioci promena bila nova lica, čak i nove grupacije (Krivokapić-Mađar, odnosno koalicija Za budućnost Crne Gore - politička stranka Tisa).
Takođe, u oba slučaja, političku odgovornost prema državi i biračima, u najvećoj meri pokazuju tradicionalne političke grupacije, u Mađarskoj odustajući od kandidature (izlaska na izbore), a u Crnoj Gori, odustajući od bilo kakvih državnih funkcija. U Mađarskoj političku odgovornost pokazuju najviše levo liberalne opcije (koje ostaju bez predstavnika u parlamentu), u korist konzervativnog centra, dok je nacionalno konzervativna opozicija u Crnoj Gori (koja ostaje bez funkcija), odustala od svojih ideja, u korist liberalnog centra (odrednice su skroz načelne, ali sigurno bolje od desno-levo).
Pa eto... Svestan sam da sve ovo nema nikakve veze sa budućim izborima u Srbiji kada god bili... a biće... Ne mislim baš da ćemo iz svega i izvući bilo kakve pouke, jer te izbore u Mađarskoj, isto kao crnogorske iz 2020. godine, svi tumače kako im odgovara... Svestan sam da ni „naš“ format ne može (a i ne treba) da bude kao njihov...
Htedoh reći, bez obzira na broj kolona, bez odgovornog ponašanja tradicionalnih političkih opcija, bile one liberalne ili konzervativne, nema nikakvih promena!
A mi?
Kao i uvek... Po svom!
Pa, ne pristajem!
P.S.
A o kampanji, drugi put (da ne kažem uskoro!)