Dvadeset četiri hiljade poljubaca

Jugoslavija je iz Drugog svetskog rata izašla kao razorena zemlja. Uz to, stanovništvo je bilo nepismeno, siromašno i neupućeno u širi kontekst, u svakom smislu. Ljudi su živeli samo da bi održali život kao takav. Drugim rečima, da bi preživeli. Tito menja sve iz korena. Opismenjavanje, prava žena, industrijalizacija, a nakon raskida sa Staljinom polako počinje i otvaranje zemlje. Jugoslaviji je trebao uzor. Od svih zemalja u široj okolini, dakle, i onim s kojima se ne graniči, u naš model najbolje se uklapala Italija. Međutim, te dve države nisu dobro počele. Svi znamo za krizu oko Trsta. Ipak, sličnosti su bile jače od razlika, pa je kriza odmah po završetku i zaboravljena. Tada Italija postaje jugoslovenski prozor u svet. To automatski znači da je centralna balkanska zemlja bila pod ogromnim uticajem suseda. Praktično sve što je došlo iz Italije, ne samo da je prihvaćeno, već je postalo deo kulture, u najširem smislu te reči.

Ukratko, to je teza koju ubedljivo brani (dokazuje) Frančeska Rolandi. Njeno istraživanje je široko i duboko. Ona pokazuje da je uticaj Italije na Jugoslaviju bio sveobuhvatan, ali i da se odlično primio, kao komšiničin pelcer. Na ove prostore je ušla kako popularna, tako i visoka kultura, potom privreda, počeo je da nas hvata čuveni „potrošački mentalitet“, koji će nam, izgleda, doći glave.

Italija je nama bila ceo Zapad, preko te zemlje smo dobijali sve što se može smatrati autentično zapadnim. Tada smo i postali zapadna zemlja, ne samo geografski, već i kulturološki. Srbija, kao sukcesor SFRJ, pokušava da napusti taj pravac, dok istovremeno hoće da se što više prilepi Zapadu. To stvara teške traume, ali to nije tema ove preporuke.

Autorka je knjigu nazvala „Dvadeset četiri hiljade poljubaca“. Još kad vidite omot za srpsko izdanje… Ne morate ni da čitate. U podnaslovu stoji „Uticaj italijanske popularne kulture u Jugoslaviji (1955-1965)“. Dovoljno da vam se razvuče osmeh, da vas uhvati nostalgija i da osetite neobičnu privlačnost, identitetsku povezanost. Iako se malo ljudi seća tog perioda, mislim na one koji su sve to preživeli uživo kao odrasle osobe, kolektivno sećanje nije oslabilo, ostalo je jako i proteže se kroz vreme. Vespe, Ponteroso, Sanremo, Felini, moda, stripovi, televizija, književnost… Sve to do detalja razrađuje Rolandi.

Utisak je da Italijani nisu hteli da nas pokore tako što su nas preplavili sadržajem koji danas služi kao meka moć, pre svega američka. To je, čini se, bio proces koji se dogodio nekako spontano, kao da su se narodi prepoznali, kao da su pronašli sličnosti i sve je krenulo na put bez povratka.