Fotografija: Dejan Valek
A sećam se kao da je bilo juče. Apsolvent sam, sreda je, kasno popodne. U Bistrou, Sin i ja pijemo pivo i dogovaramo se za izlazak. Brejkersi sviraju u Pipingu. Drvimo o svemu. Njemu majka živi u Nemačkoj i javila mu da će da nas bombarduju, kao danas treba da polete iz Aviana.
Kao i uvek (!!!) pravim se „pametan“ i kažem, ma šta ti je… Ovo je Evropa, ovde niko ne sme da baca bombe bez odobrenja Saveta bezbednosti. Nemam ni trunku sumnje da nikakvog bombardovanja neće biti… Ne može…
Rastajemo se, idem kući da se spremim i pojedem nešto. Tada sam živeo na Limanu IV, okretnica četvorke, drugi red zgrada prema mornarici. Ulazim u kuću, na tv-u film „Boj na Kosovu“. Keva luda od nervoze. Sestra je kod momka na Naselju, pa jako brine. Viče, bombardovaće nas. Mislim se, mama ko mama. To joj je u prirodi… da brine… Ni ne pokušavam da joj objasnim pravila UN-a, da naprosto ne može. Nema intervencije bez odluke Saveta bezbednosti, a nje nema. Pa nisu to neki divljaci, to je ipak NATO, najrazvijene zemlje sveta, ako neko poznaje međunardno pravo-oni ga poznaju. Ma šta poznaju, oni ga napisali!!!
Idem da se tuširam, Brejkersi počinju u 21:00. Biće ludo i brzo!!!
Oko 19:00 su se čule sirene, u 19:50 prve bombe su pale na Novi Sad! Ceo Liman se uznemirio… Ljudi su istrčali iz zgrada i krenuli ka skloništima… Panika je, ali ima nekog reda, žene i deca prvo… Neorganizovano je sve, ali ipak… Niko ne zna gde su pale bombe i koliko će ih još pasti… Svi gledaju nebo… muškarci psuju, žene kukaju… Mobilni ne rade!
Ne znamo gde nam je sestra, ne znamo dal’ je dobro. Ništa ne znamo. Insistiram da mama i tata idu u sklonište, a ja ću na Naselje da tražim sestru. Otac ni da čuje. On će po nju.
Gde ćeš ti nesretniče, mislim se u sebi, nit’ znaš gde su atomci (koliko sam samo piva popio na njima), nit’ kog poznaš tamo. Naselje je moj kraj. Našli smo kompromis. Svo troje smo otišli. Plan je od atomca do atomca. Prvi je naravno logičan. Partizanskih baza, kod Boletovog drakstora. Ispred, Mali, Matori, Mile i Zli. Lepo raspoloženi. Naravno, videli su Jelenu tu je negde, u atomcu ili okolo… dobro je… Odjednom je i meni dobro. Baš sve… Kao da nisu ni pale bombe. Našli smo se, ali otac i majka nisu dobro. Ni malo. Telefoni ni dalje ne rade. Dal’ je zauzeto, ili je pala mreža, niko ne zna, ali ne rade. Matori kaže nećemo spavati u NS, idemo u Bački Brestovac. Meni se ostaje sa ekipom. Ipak smo otišli…
U najkraćem, 24. mart 1999. godine, kako ga se ja sećam!